Аустријско-српско културно друштво „Вилхелмина Мина Караџић“ из Беча, обележило је 170 година од рођења Стевана Стојановића Мокрањца, отварањем изложбе и промоцијом монографије „Мокрањац вечни акорд наслеђа“, ауторке Весне Станковић, директорке Музеја Kрајине из Неготина, у суботу, 17. октобра 2026. године, у просторијама Заједнице српских клубова у Бечу.
Присутне је поздравила академик проф. Светлана Матић, председница АСКД „Вилхелмина Мина Караџић“, нагласивши да је Друштво које води, препознатљиво по облежавању годишњица српских великана из прошлости, заједно са Амбасадом Републике Србије у Бечу и подвукла велику подршку и захвалност Њ.Е. Марку Благојевићу, амбасадору, који је овом приликом послао своје изасланике Батрића Брајовића, саветника и Зорана Крунића, аташеа за везе, на овај значајан културни догађај.
Напоменула је да је 2026. година, од стране Одбора за дијаспору и Србе у региону, на чијем се челу налазио Драган Станојевић, проглашена Теслином годином Теслиног народа и да је низом културних манифестација, обележена програмом у Скупштини Републике Србије, Бечу и Београду, промовисањем романа „Рекли су о Николи Тесли“, и изложбом која прати књигу.
„Исте године, рођен је и Стеван Стојановић Мокрањац, геније српске класичне музике, чије је име прославило не само Неготин, где је рођен и одрастао, већ и читав српски народ“, подвукла је Светлана Матић. Говорећи о животу и делу српског композитора, мелографа, професора и академика, подсетила је присутне на неоспорне чињенице: “Мокрањац је класик српске музике и најистакнутија личност српске класичне музике на прелазу из 19. у 20. век. Заслужан је за увођење српског националног духа у уметничку музику. Рођен је 9. јануара 1856. године у Неготину. Преци Стевана Стојановића воде порекло из околине Прилепа у Македонији, одатле су досељени у село Мокрање по којем је добио надимак Мокрањац. Завршио је гимназију у Београду; уписао се на природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац, био је члан Првог београдског певачког друштва. Године 1879. уз помоћ Певачког друштва, одлази на музичке студије у Конзерваторијум, у Минхен, код Јозефа Рајнбергера. Због несугласица са директором Конзерваторијума, Мокрањац у трећој години студија (1883) губи државну стипендију, прекида студије и враћа се у Београд. Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва Корнелије Станковић. Његови успеси, као хоровође и композитора Прве руковети и Опела у ге-молу, омогућују му да добије стипендију и настави школовање 1884. у Риму, код Паризотија, а од 1885. до 1887. на Конзерваторијуму у Лајпцигу. Године 1887. постаје диригент „Првог београдског певачког друштва”. Од 1887. до 1900. радио је као наставник музике у Првој београдској гимназији и Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац” а од 1901. као предавач појања у Богословији. Први је увео мешовити хор, са којим је померио границе хорског извођења.
Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем, оснивач је прве сталне музичке школе (1899) — Српска музичка школа у Београду (данас Музичка школа „Мокрањац”), чији је директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први гудачки квартет у Србији. Године 1906, изабран је за дописног члана Српске краљевске академије. Изабран је за дописног чланак Француске академије уметности. Мокрањац је изабран за председника Удружења српских музичара, од оснивања организације 1907.
Најпознатија његова дела су свакако Руковети — петнаест сплетова песама заснованих на фолклорним мотивима из различитих делова Србије, Босне, Македоније, Бугарске, Приморски напеви, духовити скерцо Козар, као и музика за православна богослужења: велелепна Литургија, из које је најпознатија Херувимска песма, најзначајније остварење хорске музике у Срба, Опело у фис-молу, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније Светом Сави… Ђорђе Јовановић је израдио бисту Стевана Стојановића Мокрањца 1934. која чини колекцију Галерије Матице српске.
Мокрањчева породична кућа у Неготину је 1964. године рестаурирана и претворена у музеј и музички центар. Београд је напустио 1914. године и преселио се у Скопље, како би избегао Први светски рат, а убрзо потом је умро, 28. септембра исте године, од компликација јетре након 3 године боловања. Његово последње дело је „Неотпевана песма”.[ Посмртни остаци Стевана Стојановића Мокрањца су пренети из Скопља у Београд, пред крај септембра 1923. године. Његов гроб се налази у Новом гробљу у Београду. Споменик на гробљу, рад Петра Палавичинија, откривен је 18. априла 1926. Био је ожењен 1898. Маријом Мицом Предић, братаницом Уроша Предића. Имали су сина Момчила Мокрањца, професора Фармацеутског факултета. Одликовања
Орден књаза Данила, 3. степен Краљевина Црна Гора
Орден Светог Саве, 3. степен Краљевина Србија
Орден Светог Александра, 3. степен Краљевина Бугарска
Орден Османие, 3. степен Османско царство
У знак сећања на Стевана Стојановића Мокрањца, у његовом родном граду, Неготину, од 1965. године, сваког септембра се традиционално одржавају хорске музичке свечаности „Мокрањчеви дани”. По њему су назване: Музичка школа „Мокрањац“ (Београд), Музичка школа „Стеван Стојановић Мокрањац” (Бијељина), Музичка школа „Стеван Мокрањац“ Краљево и Музичка школа „Стеван Мокрањац” Врање и Музичка школа „Стеван Мокрањац“ Краљево.Мокрањац је објављивао критике, писао предговоре, чланке и друге публицистичке радове, често анонимно. Неколико Мокрањчевих дела је остало недовршено или је изгубљено током историје. Његовог музички опус обухвата 289 уменичких дела“, закључила је Светлана Матић.
Весна Станковић, директорка Музеја Крајина, говорила је о монографији, која прати изложбу. Она је, између осталог нагласила:“ Постоје личности чије дело превазилази време у којем су стварале и постаје трајна вредност једног народа. Међу њима посебно место заузима Стеван Стојановић Мокрањац, композитор који је српску народну песму уздигао до уметничког израза европског значаја и утемељио стандарде националне музичке културе. У јубиларној 2026. године, у којој српска култура обележава 170 година од рођења Стевана Стојановића Мокрањца и шест деценија од покретања фестивала Мокрањчеви дани, намеће се потреба за ревалоризацијом његовог уметничког и институционалног наслеђа. Музика коју је створио Мокрањац не представља само историјски артефакт, већ виталну тековину која изнова инспирише и траје кроз савремено доба.
Тим поводом, Музеј Крајине приредио је изложбу и монографију „Мокрањац, вечни акорд наслеђа – 170 година од рођења“, ауторке Весне Станковић, као израз поштовања према свом најзнаменитијем суграђанину, као трајно сведочанство о човеку чије дело и данас представља један од најважнијих стубова српске културне баштине.
Посебну вредност чине оригинални рукописи, нотни записи и документа из збирки Музеја Крајине. Део ове грађе по први пут се представља у оквиру једне репрезентативне публикације и изложбе, омогућавајући читаоцу непосредан увид у стваралачки процес једног од највећих српских композитора. Оригинални рукописи Стевана