Говор на промоцији књиге 29. мај 2022. године у Бечу

У овом књижевном остварењу, ауторка је унела прегршт мисли, различитих расположења и осећања, трудећи се да стварност коју је проживела, верно представи читаоцу, уносећи свој субјективни осврт на свет и живот који је живела у складу са својим могућностима и околностима.

Драги љубитељи књижевности, дозволите ми да Вас поздравим и отворим ово књижевно вече, са већ познатим информацијама о ауторки Мирел Томаш, која спада у ред оних српских културних посленица, чији рад је запажен не само у новинарству, јер је познато да је уређивала лист „Ми у иностранству“, већ и у организацији различитих културних манифестација, у Удружењима „Поезија“,и „Бечке поете“, затим у организацији „Шеширијаде“, која је из Скадарлије, тј. Београда, пренета и у Беч. Мирел Томаш издаје и зборник радова „Носталгија“ 2019. године. Дакле, реч је о једној свестраној и по свему судећи, посвећеној поетеси, која је део свог животног и песничког пута, преточила у књигу „Само за један камен под главу.“

Књига која је пред нама, је лични осврт ауторке на дешавања, везана за њен долазак у Аустрију, прилагођавање на бирократски и другачији систем вредности у односу на онај у отаџбини, борбу против асимилације, на носталгична осећања и повратак родном крају, на догађаје везане за борбу и прилагођавање новој средини, на медијску и анти српску пропаганду и неправду према њеном народу, која ју је болела, уз све животне успоне и падове, проткане емоцијама, које доминирају у њеним стиховима.

Писац Сенахид Незировић је у рецензији, између осталог, нагласио: „Остаје нада да ће овом књигом Мирел Томаш на поетски начин омогућити читаоцима да што боље разумеју идентитет и карактер свог напаћеног народа, те и да врате веру у бољи живот и будућност.“

На самом почетку књиге, ауторка у свом обраћању, под називом „Моја прича“, каже да свако има своју поезију, а да живот пише романе који настају кроз време. Напомиње да, песме не може свако да пише, за разлику од песника Бранка Миљковића који је поручио „да ће поезију сви писати“. Мирел Томаш изражавала је бојазан да оно што пише неће нико прочитати. Одговор на ову ауторкину недоумицу, дао је Љубодраг Обрадовић, уредник сајта Поезија, који је подсетио: “Јер данас, поезију сви пишу, а мало је ко чита… А има и она наша стандардна прича – читајте да би и Вашу поезију неко читао! И зато, слободно отворите ковчег са поетским благом. Читајући њихову пезију постаћете богатији, а други ће се обогатити читајући Вашу поезију.“

Мирел Томаш у Предговору , напомиње да је „једино благо које нам нико не може присвојити, је управо наше духовно, уметничко дело... јер ми остављамо нашу поруку онима који су нас познавали и свима који ће нас тек упознати, али само као ауторе.“

У њеним песмама доминирају осећајност, маштовитост, носталгија, забринутост за будућа покољења, породичне вредности и љубав као покретач живота. Говори у песми „Последње стабло“ о значају знања и истиче да нама није „највећи непријатељ комшија, већ знање које није у нашој глави.“ а шта је у ствари знање, него познавање, свесност или разумевање неког или нечега, као што су чињенице, информације, описи, или умећа, који су стечени кроз искуство или образовање путем перцепције, откривања или учења.Песма „Тесла“ је сећање на великог српског генија, који је обликовао будућност у којој данас живимо. Поручује нам да је „светлост живот“. Кроз речи „Видим вас данас окупљене испод шешира, а тек нас један век дели“, као да нас подржава у стварању, састајању, дружењу, учењу. Познато је да је Тесла студирао на Политехничкој школи, од 1875. до 1878. године у Грацу. У Грацу, у згради бившег факултета постоји спомен-плоча са именима најбољих студената, међу којима је и Никола Тесла. Постоји и студенстка соба Николе Тесле, али се она данас користи као магацин и биће преуређена у спомен-собу. Иако је Никола Тесла студирао у Грацу и никада није живео у Бечу, он као заслужни грађанин тадашње Аустроугарске монархије, добио је почасни докторат Техничког универзитета 1908. године. Исте године, када је по њему названа улица, свечано је откривена и Теслина биста, као поклон Владе ФНРЈ Техничком факултету у Бечу и тамо стоји. Улица Николе Тесле у Бечу добила је и спомен-таблу у част великог српског научника. По српском научнику "Тесла гасе" се зове од 1952. године. Реч је о улици у којој нема зграда и кућних бројева, а налази се у 21. округу.

У песми „Мој Беч“, ауторка описује свој одлазак из родног краја у примамљиви дворски сјај. „Ту на царској капији нађе се, сваком по један камен под главу.“ Говори да ми данас негујемо овај град као сопствени и примећује да заборављамо породичну славу. Ово је опомена за све нас да не смемо да заборавимо своје корене, обичаје и традицију, јер слава, као породични и друштвени празник која се код Срба практикује од 13. века, уз косовски мит, је најбитнији део српског националног идентитета. „Ко Крсно име слави оном и помаже.“ (Народно веровање).

У књизи је и слика Храма Светог Саве у Београду. У песми „На олтару части“, ауторка наглашава: „Буди поносна и понекад сврати да се поклониш олтару части. Учини све да се твој род своме роду врати.“ И у овом стиху, песникиња апелује да се сви вратимо својим коренима и не заборавимо ко смо и одакле смо дошли и потекли.

Песмом „Дорате мој“, песникиња нас носталгично враћа у детињство, у лепоте родног краја. Ауторка моли свог необичног коња да застане код драгог извора, како би се напила воде ледене. Опрашта се од драгог бића, говорећи му да одлази, иако зна да јој је само он веровао, а она иде путем позвана, верујући другима. Коњ је у српској народној књижевности имао посебан значај. Коњи браће Југовића, Дамњанов Зеленко из царске коњушнице, имао је људске особине. Када је Југовић умро, коњ је за својим господаром вриштао читаву наредну годину. Од тада је и потекла изрека:“ Вришти, као Дамјанов Зеленко.“

„У метрополи света“ Мирел Томаш потврђује да је човек кога описује далеко од света који га је некад својим звао. Гладан посматра богату трпезу, а свестан је да је у том свету само слуга. Пита се куда да крене даље? Има ли бољег пута? Жели да му се врати његов свет из кога је кренуо и потекао.

Ауторка брине у песми „Наше време“ о нашим потомцима, тј. деци која никада неће причати приче дедова својих. Свесна да је реч о трећој и четвртој генерацији наших потомака који одрастају у туђини и уче свој матерњи језик или недовољно добро, да заборављају порекло својих предака. То је нажалост, судбина свих нас који живимо у расејању и одгјамо своју децу у другачијим социолошким и културолошким околностима, него што то чине родитељи у нашим матицама.

У песми „Кућа од камена“, ауторка моли свога сина да сачува кућу од камена и пали свећу деди, који му је ту кућу у аманет оставио.

Песма „Сербски поета“ говори о песницима који се нису одрекли српске речи и српског рода. Истиче значај очувања српског језика и поручује: „Буди сербски поета макар живео на крају света“.

У песми „Бечки поета“ Мирел Томаш слави поезију, живот, радост и поручује: „Живео бечки поета. Име вам се чуло и на крају света.“

Из свега овде наведеног, књигу „Само за један камен под главу“, срдачно препоручујем свима онима којима су наведене традиционалне вредности у њој, звезда водиља у будућем животу и стваралаштву. Јер срећа је, како рече ауторка, „само тренутак, ако је ухватиш“.

Проф. Светлана Матић