Blog

Отворивши овогодишњу прославу, Радмила Максимовић, председнице ЗСК у Бечу је поздравила присутне и захвалила се свим клубовима, Радничкој комори, редставницима Општине из десетог бечког округа, где је и седиште српских удружења, већ пуних четрдесет година. 

Истакла је да Зајдница српских клубова, придаје посебну пажњу неговању културе и традиције Срба, који живе у Бечу. Велики број одржаних културних манифестација, то потврђују. Једно од традиционланих окупљања јесте и прослава Нове године по Јулијанском календару, која се слави 14. јануара сваке године, као традиционални празник. Данашња прослава је и наша прилика, како је напоменула, да анализирамо претходну годину, али и да се сретнемо са новим пријатељима, као и са активистима, који су у последњих 50 година, градили нашу организацију, али и са онима, који ће и у будућности имати успешну сарадњу са нама. Поздравила је представнике дипломатског кора, представнике аустријских институција и представнике српских удружења.

Обраћајући се присутнима Њ.Е. Марко Благојевић, Амбасадор Републике Србије у Аустрији, захвалио се на позиву и подсетио да је присуствовао прослави и прошле године, на почетку свог мандата. Пожелео је свима добро здравље, са поздравом: „Мир божји, Христос се роди“.

Реч је узео и амбасадор БИХ у Аустрији Њ.Е. Славиша Бенцун, говорећи о значају сарадње са аустријским институцијама, у циљу грађења бољих односа међу народима. Изасланица бечког градоначелника Др Михаела Лудвига, госпођа Аслихан Бозатемур, истакла је да између два града Беча и Београда, постоји добра координација на многим пољима, заснована на Споразуму о сарадњи, који је потписан 2019. године. Истакла је значај и бројност српске заједнице у Бечу, а присутнима пожелела срећне празнике.

Председник десете бечке Општине Маркус Франц, захвалио се ЗСК на успешној сарадњи и на српском језику, пожелео свим присутнима срећну Нову годину. Нагласио је да ове године, Општина Фаворитен, на чијем је челу од октобра 2017. године, слави 150 година постојања и да у њој живи око 35 хиљада, суграђана српског порекла.

Као и сваке и ове године је Заједница српских клубова у Бечу, наградила златном плакето,  заслужна удружења и појединце. Међу њима су Аустријско-српско културно друштво „Вилхелмина Мина Караџић“, а одликовање је примила академик проф. Светлана Матић, председница. Појединачне златне плакете, добили су Драган Крацуновић, благајник ЗСК и господин Стастка Курт, председник Комисије за културу, у Општини Фаворитен. 

Овом свечаном пријему присуствовали су, између осталих, Срђан Мазалица, посланик у Парламенту Републике Српске, представници медија, бројни активисти и културни посленици.

Проф. Светлана Матић је у  знак захвалности за добру сарадњу између представника Општине и ЗСК, уручила Маркусу Францу књигу „Срби у Аустрији“ (Serben in Österreich) на немачком језику.

Након официјелног дела, програм је настављен уз послужење и богату вечеру са српским и бечким специјалитетима. 

Музички програм су увеличали и представници „Балкан Ансамбла“, на челу са Николом Зарићем, који су успешно изводили аустријске, али и српске познате композиције и допринели дасе сви присутни осећају пријатно у прелепом амбијенту „Куће спорта“ у Бечу.

Година 2024. управо се ближи крају. У њој је доминирала нада свих мирољубивих људи на свету, да ће ратови у Украјини и Гази престати.  Нажалост, овај сукоб се проширио и на друге државе и пренеће се и у Нову годину. Када ће се разарања погибије недужних људи, жена и деце зауставити, зависиће од договора великих сила. Велику наду улива нова администрација у САД, на челу са новоизабраним председником Доналдом Трампом, у жељи да ће се пронаћи мирно решење и прекинути сукоби широм планете.

Свако од нас је имао успоне и падове и на личном и професионалном плану. Лично сам задовољна како је протекла  2024. година. Моја породица је жива и здрава. Ћерка Александра је пронашла нови посао, добила је од нас ауто на поклон, а стамбено питање јој је, већ пре пет година, решено. Успешна је и задовољна, млада девојка. Супруг Драган је радио вредно, као и увек, не осврћући се на чињеницу да је у пензији. Пун је елана и енергије и даље, спреман да уплови у нове грађевинске пројекте. Мајка, којој сам посветила књигу "Хвала ти мајко мила", а номинована је за награду "Душко Радовић" Библиотеке града Београда, крхког је здравља, у животном периоду, који не прихвата олако и покушава да се одупре старости, што није ни најмање ни за њу, а ни за мене, једноставно. Жели да остатак живота проведе у Бечу. Што се мене лично тиче, вредно сам радила као и увек. Волим свој посао, па сам спровела неколико пројеката, који развијају вишејезичност и очување матерњег језика, у школама у којима предајем. Успешно сам, заједно са својим сарадницима, водила АСКД "Вилхелмина Мина Караџић", те смо ове године низом културних и просветних манифестација, обележили петогодишњицу постојања и рада. Кључна манифестација била је обележавње 200 година од рођења Бранка Радичевића, коју смо реализовали, заједно са Амбасадом Републике Србије, а уз подршку Министарства за дијаспору и Управе за сардњу са дијаспором и Србима у региону и Драженом Ђурђићем,  председником општине Сремски Карловци. Гости су нам били госпођа Нада Поповић-Агбаба, начелница Општине Сремски Карловци за друштвене делатности и госпођа Мирјана Јовановић, шефица кабинета председника Скупштине општине Сремски Карловци, као и глумци из позоришта "Козачински", на челу са проф. Јеленом Ратков, уз подршку госпође Пламенке Вулетић. Одржали смо промоције књига др Вјере Рашковић Зец "Коресподенција" и "Јован наше душе". Пројекат "Очување српског културног идентитета у Аустрији" успешно је реализован у току 2024. године.  Примарни циљеви пројекта били су промоција српске културе, ћирилице и традиције. Пројекат „Путујућа ћирилица“ спроводи се уз подршку Министарстава културе и просвете Републике Србије, а пројекат спроводи пројектни тим на челу са проф. Јеленом Митровић из Берна. Пројекат је већ укључио школе и децу из Србије, Републике Српске, Хрватске, Швајцарске, Немачке и других земаља, а сада се на списку тих земаља нашла и Аустрија. Учесници предавања су имали прилику да сазнају вредне методе очувања и промоције ћирилице, да се упознају са интерактивним приступом учења српског језика у иностраству у очувању матерњег језика, на другом говорном подручју. Ова активност спроведена је уз подршку Његовог високопреосвештенства, епископа бачког, господина Иринеја. Управо је уз благослов господина Иринеја, ова активност одржана у Епархијском дому цркве Светог Саве у Бечу, у оквиру које се налази и Владичански двор и седиште Епархије аустријско-швајцарске. Активност која је, такође, изазвала велико интересовање, била је представљање српске гастрономије. Организована је уз подршку Института за проучавање културног развитка из Београда и у сарадњи са стручњацима који су дубље истраживали значај српске кухиње, као важан део нематеријалног културног наслеђа. Предавање је одржао Дејан Загорац из Београда.

Учествовали су бројни представници српске дијаспоре у Бечу, као и званичници из различитих институција Републике Аустрије, који су имали прилику да се упознају са традиционалним српским јелима и кухињом, која одражава богатство српске културе и историје. Ова активност није само допринела промоцији српске гастрономије, већ и успостављању јачих веза са аустријском културном заједницом.

Ауторска изложба о Милици Стојадиновић Српкињи, приказана је у Конзулату Републике Србије у Бечу и Српском културном центру у Сремским Карловцима. Том приликом ми је уручена и престижна награда "Венац врдничке виле". Ауторска изложба о Мини Караџић, приказана је у библиотекама у Крагујевцу и Краљеву.  Монографија "Трагови бечких Срба", коју сам написала, заједно са др Марком Лопушином, у издању "Прометеја" из Новог Сада, представљена је на Сајму књига у Београду и у ЗСК у Бечу. Једна успешна година је иза мене. На основу Указа Председника Републике Србије Александра Вучића, додељена ми је на Сретење, Златна медаља за изузетне заслуге и постигнуте резултате у јачању односа између Републике Србије и Републике Аустрије, у просветним и јавним делатностима. У наредној 2025. години, планирамо да отворимо изложбу по истоименој књизи "Трагови бечких Срба". Обележићемо 150 година од рођења велике српске научнице Милеве Марић Ајнштајн. Планирамо да штампамо Летопис АСКД "Вилхелмина Мина Караџић" од 2019. до 2024. године. Хвала свима који су нам пружили подршку у досадашњем раду. Срећна нам Нова 2025. година!

Промоција монографије "Трагови бечких Срба" одржана је протеклог викенда, у просторијама Заједнице српских клубова у Бечу, у организацији АСКД "Вилхелмина Мина караџић" На почетку скупа, проф. Светлана Матић је позвала присутне да минутом ћутања одају пошту њеној сарадници и пријатељици, преминулој професорки Драгани Додеровић, која је предавала у Српској допунској школи у Вићенци и осврнула се на њен животни и професионални пут, са сетом и жаљењем, што није успела да доживи и присуствује на промоцији, коју је тако желела да посети у Бечу. "Сва средства прикупљена од продатих књига, биће упућена њеној породици", трекла је ауторка књиге.

Иако, видно потресена и са много емоција, проф. Матић се захвалила присутнима на доласку, представивши монографију, коју је, заједно са Др Марком Лопушином, како је истакла, изнедрила. Навела је и представила многобројне дестинације у Бечу, где су живели, стварали, умирали и студирали истакнути Срби у прошлости. Поменула је и да је Беч највећи град српског расејања, с обзиром да по неким истраживањама, у њему живи и ствара око 180. 000 држављана српског порекла. Нагласила је и потребу отварања Српског културног центра, истакавши да је тај предлог у многобројним прликама и наступима, износила српским властима и министарствима. "Много је забележених, али и необележених, српских трагова у Бечу, које треба да посећујемо и не заборавимо", истакла је Матићева. У књизи су приказане, између осталих, следеће адресе, спомен-плоча, биста, кућа, установа и дестинација: Амбасада и Конзулат Републике Србије у Бечу; Стална мисија РС при ОЕБС-у; Представништво Републике Српске; Храм "Светог Саве" и још четири православне цркве; Куће у којима су живели српски великани: Руђера Бошковића, Доситеја Обрадовића, Вука Стефановића Караџића, Вилхелмине Мине Караџић, Књаза Милоша Обреновића, Петра Другог Петровића Његоша, Петра Прертадовића и Пауле вон Прерадовић, која је написала химну Републике Аустрије, Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића, Мише Димитријевића, као и необележене српске куће. У књизи су и бисте знаменитих Срба, улице и тргови са српским именима, као што су Теслина улица, Трг Београд, Трг Сарајево. Ту је и Парк Дијане Будисављевић, Мост Милутина Миланковића, Мило Дор и други. Побројани су и многобројни студенти српског порекла, који су студирали и докторирали на Бечком универзитету, Срби, чланови Аустријске академије наука, Бечки музеј Албертина и радови наших ликовних уметника у галеријама, попут Уроша Предића, Паје Јовановића и других. Приказана је и Академија музичких уметности, Аустријска национална библиотека, која садржи многобројна капитална дела српских писаца и хроничара, и више од 160 српских средњовековних рукописа, најпознатија и најважнија оперска установа у Бечу, светског гласа Бечка државна опера, чији је директор од 2020. године Београђанин Богдан Рошчић, итд. Наведене су и Српске штампарије у Бечу, попут Штампарије јерменског манастира, где су штампана најзначајнија дела, попут "Горског вијенца", "Српског Рјечника", итд. Најстарија српска књига штампана 1741. године у алпској пртестоници, у бакрорезачкој радњи Томаса Месмера је "Стематографија" аутора Христофора Жефаровића. Једно поглавље у књизи, носи назив "Панчићева оморика", најлепши четинар Европе, чији се примерак, данас чува у Бечу, у Природњачком музеју. У монографији су заступљене и савремене српске кафане, а међу њима и најстарија "Код зрна зеленог пасуља", коју је 1683. године отворио Ђура Колчић. Пописани су и српски клубови и савези, медији и многобројне српске фирме. Рецензију књиге, прочитала је Наташа Пајковић, књижевница из Беча, а у њој, др Вјера Рашковић Зец, која је помогла и издавање ове значајне књиге, између осталог, наглашава: "Радила сам у Америци, Кини, Бечу и обишла многе земље у склопу своје каријере, или ако туриста, али овакав "водич", нисам имала у руци. Има душу. Одражава се у њему ентузијазам аутора. Светлана Матић и Марко Лопушина воде нас траговима које су Срби оставили и данас их масовно остављају широм Беча. Прате их од 1673. године до данашњих дана, дакле пуни 50 година."

Захвалнице за подршку у раду АСКД "Вилхелмина Мина Караџић" председница Друштва уручила је Драгани Бергс, службеници у канцеларији Владе аустријског премијера Карла Нехамера, Бојани Шећеров, саветници при организацији ОЕБС и новинарима франкфуртских "Вести" Жељку Томићу и Зорану Мирковићу.

Међу присутнима су, између осталих, били и Мирел Томас, председница удружења "Бечке поете", Нада и Милун Николић, бечки хуманитарци, али и представници Амбасаде Републике Србије у Бечу конзулка Милица Топаловић, министар саветник и Сузана Станић Царевић, први саветник. Како је Светлана Матић изјавила, ова календарска година била је у знаку обележевања малог јубилеја, пет година постојања и рада Друштва, које води и обавестила присутне, да ће тим поводом, бити штампан Летопис друштва. Такође је најавила и изложбу "Трагови бечких Срба", насталу по истоименој књизи, која је издата у ИК "Прометеј из Новог Сада, чију израду је финансирало Министарсртво културе Републике Србије, а која ће бити у Бечу приказана, почетком наредне године, чији је дизајн креирао Душан Борисављевић, члан УО.

Изразила је наду да ће тада и др Марко Лопушина, коаутор књиге, бити присутан, истичући да је он један од најбољих познавалаца српског расејања.

Скуп је завршен послужењем и заједничким фотографисањем. 

У Заједници српских клубова у Бечу, 23. новембра 2024. године, одржано је посебно вече посвећена српској гастрономији као делу нематеријалне културне баштине. Догађај је организовала АСКД "Вилхелмина Мина Караџић" на челу са проф. Светланом Матић, а гост је био господин Дејан Загорац, истакнути политиколог и истраживач из Института за проучавање културног развитка у Београду.

Проф. Матић је публици представила госта, истакавши да је изузетно битно приступити култури кроз мултидисциплинарно схватање. „У нашој драгој Србији имамо толико богатстава, од историје, споменика, археолошких налазишта, до сјајних бисера наше нематеријалне културе. Српска слава, божићни обичаји, коло, све су то интегрални делови српског националног бића и нераскидиви део наше културе и обичаја“, истакла је проф. Матић у уводној речи. „Након Србије, региона и Кине – где је господин Загорац гостовао са овим програмом, уз подршку Министарства Културе Републике Србије и братском кинеском народу, представио наше специјалитете, али и обичаје и културу – сада и Беч има прилику да чује нешто више о овој теми.“

Током вечери, гости су имали прилику да сазнају више о значају гастрономије кроз представљање књига као што су "Укуси Врања", „Укуси Ђердапа“, „Укуси Златибора, „Укуси Делиблатске пешчање“ и „Укуси Старе планине“. Проф. Матић и господин Загорац истакли су важност очувања рецепата и брендирања локалних специјалитета попут пиротске пеглане кобасице, футошког купуса и домаће шљивовице, рекавши да су многи народи света признање и препознатљивост прво пронашли кроз промоцију својих националних јела. „Пре двадесет година, када је изашла прва брошура која се бавила гастрономијом на овај начин, мало је туристичких организација у Србији препознавало значај ове теме. Но, брошура је изазвала велику медијску пажњу, па сам убрзо добио позив од Јелене Бујдић Кречковић, директорке националног парка „Ђердап“ са жељом да се приреди гастрономско-етнолошка монографија која би истакла посебност овог дела Србије. Ђердапски кавијар, разне врсте риба и других меса, планинско биље – све је то нашло своје место у овој првој књизи из које су проистекле све остале.“

Монографија "Укуси Врања", уредника Дејана Загорца и др Јелене Ђорђевић, осветљава богатство културне традиције Врања, укључујући и  гастрономију која се пореди са светским кухињама попут бечке. Ова књига, двојезично издање Завода за проучавање културног развитка, сматра се капиталним делом у очувању српске нематеријалне баштине. Сва издања из едиције „Укуси Србије“ су издата двојезично (на српском и енглеском језику), уз мноштво објашњења локалних обичаја, веровања, прича, легенди и митова, фотографија, али и рецепата које је Дејан Загорац, кроз опсежан научно-истраживачи рад на терену, прикупио приликом припреме ових монографија. „Следећа књига коју припремамо су „Укуси источне Херцеговине“, јер ту имамо и елементе медитеранске климе, нека сасвим посебна јела, и друге обичаје у односу на југ Србије или Војводину“, истакао је Загорац.

Циљеви приказаног пројекта су да ученици постану свесни важности неговања матерњег језика, ћирилице, развијају осећање љубави према језику и традицији, јачају осећање сопственог идентитета и важности очувања културног наслеђа, кроз разговор о историји, усменом предању и писаној речи, негују праве вредности и развијају креативност.

„Ћирилица није само писмо, већ сведочи историјско присуство и континуитет на широком простору српског језика и српског народа. Због тога, треба да је користимо, штитимо и не заборавимо“,  рекла је отварајући овај скуп проф. Светлана Матић, председница Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“.

Проф. Матић подсетила је да је ћирилица настала у Бугарској, крајем деветог века и да су је формулисали Ћирило и Методије. Поменула је и значај Саве Мркаља, чија се спомен-плоча налази на зиду Храма Светог Саве, као и улогу Вука Караџића, реформатора српског језика и писма и његових следбеника и сарадника, који су живели и школовали се у Бечу. Академик проф. Светлана Матић, истакла је да је ћирилица, уз латиницу, званично писмо,Републике Србије. „Заштита ћириличног писма је кључна за културолошки опстанак Србије и темељ нашег културног, духовног и националног идентитета“, закључила је она. Поздравила је иницијативу да се у Манастиру Рача, отвори „Музеј ћирилице.“ 

У програму су учествовале професорке из Београда и Берна: Јелена Митровић, Бојана Станкић, Бранка Ракић, Вељић Маријана, Милена Дорић и Славка Љиљак, које су реализовале овај пројекат у Србији, Републици Српској, Русији и Швајцарској. Присутни су имали прилику да сазнају, како су ученици ОШ „Јован Стерија Поповић“ из Новог Београда и „Хемијско-прехрамбене технолошке школе“ из Београда, заједно са својим професорима, а у оквиру пројекта, обележили важне датуме из српске историје и књижевности. Наиме, реч је, између осталог, о обележавању годишњице смрти Вука Стефановића Караџића и 200 година од рођења Бранка Радичевића. Ученици српских допунских школа у Швајцарској су на свечан начин уз музику, рецитације и фолкор, кроз приказивање кратког филма, показали, како се чува српска култура и традиција, уз развијање љубави према очувању ћирилице, а у организацији Удружења „Милева Марић Анштајн“ из Берна, на чијем је челу проф. Јелена Митровић. 

Професорке су изложиле и дечје цртеже, на којима смо могли да видимо како пишу и користе ћирилицу и калиграфију, у својим креативним радовима.

На овом интеренсантном дружењу, поред учесника у програму,  присуствовали су ђакон Александар Савић, ђакон Ђуро Кнежић, чланови друштва, Ружица Стојчић Бенцун испред Амбасаде Босне и Херцеговине у Аустрији, Давор Јеремић, генерални секретар организације српских студената у иностранству, Јована Милачић, испред Балетског студија „Ружица“ из Београда, књижевница Наташа Пајковић, председница удружења „Фокус“, Душан Борисављевић, дизајнер и члан УО друштва и други. Свим учесницима у програму проф. Светлана Матић је уручила књиге и захвалнице за подршку у раду друштва и очувању српске културе и духовности. Посебну захвалност је упутила Његовом Високом Преосвештенству Епископу бчком господину Иринеју, администратору Епархије Аустријско-швајцарске, на подршци и замолила да му представници Храма, пренесу поздраве, пожеле добро здравље и у будућем пастирском раду и уруче захвалницу и књиге на српском и немачком језику. 

Колегинице су Светлани Матић поклониле портрет Мине Караџић, рад Чарне Јосифовић, ученице из Београда, украсну чашу, рад ученика из Хемијско-прехрамбене техничке школе, цртеж Вука Караџића и друге занимљиве радове. Пре почетка програма, учеснице у програму, су присуствовале вечерњој литургији у Храму Светог Саве.

У свом тродневном боравку у Бечу, професорке из Београда и Берна, посетиле су библиотеку „Мина Караџић“, коју је основала проф. Светлана Матић и једну аустријску основну школу.

Следећа дестинација, где ће се представити пројекат „Путујућа ћирилица“, предвиђена је да буде на Крфу, за Васкрс, наредне године.

АСКД „Мина Караџић“ обавештава да ће следећа манифестација „НEМАТЕРИЈАЛНО НАСЛЕЂЕ И ГАСТРОНОМИЈА КАО РЕСУРС ЗА РАЗВОЈ ОДРЖИВОГ ТУРИЗМА“, бити одржана у суботу, 23. новембра у 18 сати, у просторијама Заједнице српских клубова у Бечу. У програму ће учествовати Дејан Загорац испред „Завода за проучавање културног развитка Београда“.

Поштоване даме и господо!

Част нам је да Вас позовамо на предавање  "Путујућа ћирилица", које ће се одржати у Бечу, у недељу 10. новембра 2024. године, у 19 часова, у Храму Светог Саве, у сали Епархисјког дома, на четвртом спрату, у улици Veithgasse 3  1030 Wien. 

Ћирилица није само писмо, већ  говори о историјском присуству и континуитету на широком простору српског језика и српског народа. Због тога треба да је користимо, штитимо и не заборавимо. 

У програму учествују професорке српског језика из Беча, Београда и Берна.Биће приказан и кратки филм о пројекту, који је реализован, не само у матици, већ и расејању.

Молимо Вас да потврдите своје присуство, најкасније до  08. 11. 2024. на мејл: svetlana.matic@chello.at

Срдачно Вас очекујемо,

Академик, проф. Светлана Матић, председница АСКД "Вилхелмина Мина Караџић" Беч

Тел. 0676/6389957 

У организацији општине Сремски Карловци и Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“ из Беча, у суботу 19. октобра 2024. године, у Културном центру „Карловачка уметничка радионица“, отворена је ауторска изложба проф. Светлана Матић, под називом „Врдничка вила – Милица Стојадиновић Српкиња“. Изложбу је свечано отворио Дражен Ђурђић, председник Општине.

Обраћајући се присутнима, Ђурђић је, између осталог, подвукао: „Придев и именица Српкиња, Милици Стојадиновић је друго име још за живота. И није случајно, а то је у нашем народу традиција, да име репродукује личност човека, па тако то друго име говори о њеном животу и раду. Милица је позната као песникиња и велика хероина 19. века, о чему говори и ова изложба. Иако је за европску културу она била више лирски песник, за нас је, и то је најважније, била велики родољуб. Са својим другим именом је то показала, и то у 19. веку, када је не само у политици, индустрији и уопште друштву, Европа као најзначајнији континент била заправо свет мушкараца.“ Дражен Ђурђић је истакао да када се читају Миличине родољубиве песме, да је она у њима ридала над гашењем, падом и губитком средњовековне српске државе која је дала сву своју имовину, срце, Косово и Метохију за одбрану хришћанске Европе, тражећи разлог и моменат за његову обнову, а те тежње гајиле су се четири века, до поновне обнове наше српске државности у Сремским Карловцима.

Академик проф. Светлана Матић се захвалила представницима Општине Сремски Карловци и Културном центру, на организацији ове културне манифестације и поклонила им по примерак књиге „Трагови бечких Срба“, која је представљена на 67. Сајму књига у Београду. Ауторка изложбе је истакла да је Милица Стојадиновћ Српкиња оставила велики траг у историји српске књижевности. Она је присутне обавестила и о сарадњи започетој прошле године, са организацијом „Каром“ и проф. Пламенком Вулетић, која је резултирала поставком изложбе о Мини Караџић, као и обележавању два века од рођења Бранка Радичевића, у Амбасади Републике Србије у Аустрији. Као и у Бечу, тако и овог пута у Сремским Карловцима, др Јелена Ратков Квочка, професорка у Карловачкој гимназији је са представницима позоришне групе „Козачински“, припремила пригодан културни програм.

Дизајнер Душан Борисављевић је публику информисао о садржају панела, које је мајсторски дизајнирао, у модерном стилу, а који су изазвали посебно интересовање присутних.

Професорки Светлани Матић, Мр Мирко Димић, директор Културног центра „Карловачка уметничка радионица“, уручио је награду „Венац врдничке виле“, која се под покровитељством издавачке куће „Прометеј“, а у организацији Културног центра, Културно - просветне заједница Србије и издавачке куће „Локалитет“, додељује од 2008. године, за изузетан допринос у очувању српског књижевног језика.

Поставка изложбе, која је првобитно била изложена у Конзулату Републике Србије у Бечу, може се погледати у току радног времена, у Културном центру у Сремским Карловцима, до 27. октобра 2024.године.

У сали „Иво Андрић“ ,на београдском Сајму књига, у недељу 20. октобра 2024. године, у 13 сати, одржана је промоција књиге „Трагови бечких Срба“.  У име издавачке куће „Прометеј“ из Новог Сада, присутне је поздравио Александар Танурџић.  О књизи су говорили аутори и рецензент др Вјера Рашковић Зец.  Обраћајући се присутнима, Светлана Матић је истакла да је Вуков Беч највећи град српског расејања, јер у њему живи 180 хиљада Срба.  „Наша истраживања показала су да, у главном граду Аустрије, данас постоји најмање педесет српских места са пуним адресама, за које наша и аустријска јавност треба да зна и треба да их посећује. Постоји још најмање педсесет српских трагова у Бечу, који нису званично уписани и обележени.  Њих, такође, треба да посећујемо, да не заборавимо да је Вуков Беч град и српског народа. Овде су стварали писци и сликари: Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Лаза Костић, Ђуро Даничић, Стјепан Митров Љубиша, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Петар Кочић, Паја Јовановић, Урош Предић, нобеловац Иво Андрић, Никола Тесла, Милутин Миланковић, Мило Дор, Богдан Богдановић и многи други уметници и научници“, закључила је ауторка.

Др Марко Лопушина је, између осталог, истакао: „Беч је данас велики центар српства у дијаспори. Беч је данас главни град исељених Срба. У званичним документима Беча, српски народ се први пут помиње 1670. године, када је цар Леополд Први, опуномоћио Србе и  Јермене да посредују у трговини запада и истока.  Тада се међу њима појављује, самозвани, потомак Бранковића, деспот Илирика, гроф и деспот Ђорђе Бранковић. Био је један од првих представника српског народа на бечком Двору.  Врата царског града, на лепом плавом Дунаву, поред племства и свештенства у 18. веку, отварали су и српски интелектуалци. Математичар, астроном, физичар, геодет, инжењер, филозоф и песник Руђер Јосип Бошковић, просветитељи Достеј Обрадовић и Вук С. Караџић.  Многи од њих су били дипломци, али и професори Бечког универзитета и чланови Аустријске академије наука. Својим активностима, Срби су оставили бројне трагове у аустријској престоници.“

Др Вјера Рашковић Зец је, између осталог, напоменула: “Радила сам у Америци, Кини, Бечу и обишла многе земље у склопу своје каријере или као туриста, али овакав водич нисам имала у руци. Има душу. Одражава се у њему ентузијазам аутора. Много је више од туристичког водича и информатора, па га зато стављам у наводне знакове.  Може чак послужити као образовни извор у српским школама, као и у интегративној бечкој настави.“

У књизи су заступљене адресе и фотографије следећих трагова Срба: „Амбасада и Конзулат Републике Србије, Стална мисија РС при ОЕБС-у, Представништво Републике Српске, Српска православна црква, куће у којима су живели српски великани, попут Руђера Бошковића, Доситеја Обрадовића, Вука Стефановића Караџића и Мине Вуковмановић Караџић, Петра Петровића Његоша, књаза Милоша обреновића, Петра вон Прерадовића, Пауле вон Прерадовић, Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића, Мише Димитријевића, као и све необележене српске куће. У књизи су побројане и бисте знаменитих Срба, попут Николе Тесле, Вука Караџића, Руђера Бошковића, и других. Побројане су улице и тргови са српским именима. Заступљени су и споменици Србима који су сахрањени на Централном гробљу. Наравно ту су и Парк Дијане Будисављевић, Бечки универзитет, Аустријска акаемија наука, Бечка државна опера, опера, Бечка академија ликовних и музичких уметности, Аустријска национална библиотека. У овом туристичком водичу, могу се пронаћи и адресе српских клубова и савеза, али и бечке кафане и локали, чији су власници Срби“, подвукла је проф. Светлана Матић.

Наредна промоција ове значајне монографске публикације, биће одржана у Бечу, 7. децембра 2024. године у 19 сати, у Заједници српских клубова, на адреси 10. Gudrunstrasse 133b. 

Сремски Карловци представљају средиште просветног, културног и духовног идентитета српског народа. То је било у прошлости, а тако је и данас. Примајући донацију, Душан Борисављевић и проф. Матић су изразили захвалност колегиници Вулетић, установама и породицама, које су донирале књиге. Реч је о различитим књижевним жанровима, међу којима су: приповетке, ђачка лектирамагични реализам, модерна фантазија, научна фантазија, историјске књиге, дечје књиге, мемоари и аутобиографије, уметност и фотографија, хороскоп и ручни радови, храна и пиће, самопомоћ, медицинске књиге, путовања, хумор, есеји, водичи, религија и духовност, породица и образовање.

Посебна књига, на коју су примаоци донације ставили акценат, је драматизована лирска хроника „Бранко Радичевић – Једночинка“, аутора Петра С. Петровића. У њој аутор приказује драматизован животни период Бранка Радичевића, у коме је описан растанак и његови последњи тренуци пред смрт, која га затиче у Бечу и тренутак када се опрашта од својих песама. У овој драми, сусрећемо се са тренуцима сусрета Мине Караџић и Бранка и разговоре у санаторијуму са болничарком. Радња се одвија у Бечу, крајем педесетих и шездесетих година прошлог века. Лица су: Бранко, Вук Караџић, Ана Краус, Мина Караџић, Богобој Атанацковић, Милица Стојадиновић Српкиња, трговац Михајловић из Вуковара, ујак Бранков, студент и болничарка. Бранков ујак посећује Вука у Бечу и преноси му поруке од пријатеља Теодора, Бранковог оца, из Вуковара, следећим речима: “Поздрави ми много господина Вука и реци му да сам га замолио да се Бранку увек при руци нађе. Знате, млад је, пуст је... Чујемо ми доле да се више лудира него што студира... На то ће Вук: “Нека се зато мој Тешо не пашти. Ми имамо много младих , богатих Србаља, који су школе свршили, па каква вајда од њих?... О Бранку, како ја мислим, једног дана ће се писати као ретко о коме Србину... А што се другог тиче, ја пазим на њега боље него на чедо рођено. Нема дана да не сврати до мене. Ето рамо у другој соби, за онијем столом, сједи он и Даничић-раде по цио боговјетни дан... А кад се заморе науком, окрену бригу на весеље: туцкају по овом ђавољем пианину са мојом Мином, пјевају, малају слике и пјесме пишу...“

У то име, гости из Сремских Карловца, заједно са домаћинима након дружења у Заједници српских клубова, где се библиотека налази, посетили су Вуков споменик и спомен-плочу Мини Караџић, где су се за успомену фотографисали и наставили дружење, обиласком српских трагова у Бечу.