Blog

У присуству великог броја песника, присутне је поздравио старешина прота Никола Шкрбић. Ученици из Српске допунске школе, уз подршку професорке Милије Јевремовић, говорили су стихове Добрице Ерића, Мике Антића и Десанке Максимовић. У музичком делу програму, наступили су Емилија Филиповић и Драгутин Јастребић.

У књижевном делу програма, своје стихове су, између осталих, говорили: Мирјана Никић, новинарка листа “Политика”, Александар Саша Јовановић, председник Удружења “Седмица”, Нисвета Грабовац, Ранка Тодоровић Грубјешић, Власта Шаркаменац, Душица Станисављевић, Никола Шуица и други. 

У име Аустријско-српског културног друштва, наступила је проф. Светлана Матић, књижевница из Беча. Она је обавестила присутне о досадашњим активностима Друштва, које ове године прославља пет година успешног постојања и рада. Говорила је своје стихове „Мина у песми“ и позвала учеснике да посете Беч.

Такође је обавестила присутне да ће у Бечу 8. априла 2024. године, у 17:30, у прсторијама Конзулата Републике Србије у Аустрији, бити отварање њене ауторске изложбе, посвећене Милици Стојадиновић Српкињи. Изложбу ће свечано отворити Њ.Е. Марко Благојевић, амбасадор републике Србије у Аустрији.

    Дијалог је форма говора у којој се сви људи најбоље осећају, јер се на тај начин остварује комуникација са особом блиском саговорнику, ка којој је усмерена извесна енергија, па се тада узајамно осећају вибрације хуманизма, које освежавају људске  емоције, ум и душу.

    Замишљени дијалог постигнут у облику писама је форма књижевне комуникације која је идеална, јер ослобађа мисаони и емотивни систем, па  даје стварни облик замишљеном дијалогу писцу и читаоцу. У овом разговору нема тишине, јер и ако постоји, она има своју креативну функцију, попут музике и обојености емоцијама.

    Књижевница Светлана Матић ову врсту књижевне технике доводи до савршенства, па читалац њеног дела остаје импресиониран свим нивоима педантне структуре дела. Смењују се мисаоне фазе, префињени емотивни искази, поетски лирски тонови са питорескним сликама. Посебно однегован књижевни стил Светлане Матић постао је препознатљив, аутентично изванредан, богат језички, књижевно и виузуелно .

    Све мисли и слике у делу су искристалисане, јасно осветљене, означене и уверљиве. Пред читаоцем се отвара декор сцене и личности које у комуникацији отварају богат свет са многим пројекцијама и рефлексијама животних околности.

    У књижевном делу „Поздрав Милици Стојадиновић Српкињи“, доминира нежни лик песникиње, која је својом поезијом и културним креацијама задивила Европу 19. века. Наспрам песникиње, у новом облику комуникације, као на екрану обраћа јој се књижевница Светлана Матић, откривајући нам сву лепоту стваралаштва Врдничке виле Милице Стојадиновић Српкиње. Њену изузетно лепу појавност осликава на посебан начин, визурама речи и објективним ликовним остварењима која је представљају паралелно, синхроно са књижевним поступком ауторке. И у том распореду грађе, представљања, сви детаљи су маестрално презентовани као под рефлекторима који осветљавају драмску сцену.

    Када је у питању изврсна српска песникиња Милица Стојадиновић Српкиња, онда неоспорно постоје линије које је везују за еминентна имена српске и европске културе, књижевности, са којима је остварила комуникације: Вук и Мина Караџић, Љуба Ненадовић, Бранко Радичевић, Лудвиг Аугуст Франкл, Кнез Михаило, Петар Петровић Његош, Габријел Зајдл...

    Фантастичним додирним тачкама у мрежном ткиву Светланиног дела повезују се књижевни ствараоци епохе романтизма и граде мрежу комуникације која би задивила и савремено доба модерних конверзација. Слични по мислима и емоцијама, идејама и ставовима повезивали су се у венац лепоте говора и писања. Они су били предводници новог времена и проходности нових идеја, а иза њих је остајао свет који их је пратио или их није могао пратити и разумети.

    Милица Стојадиновић Српкиња је припадала авангарди тог новог доба својом профињеношћу, племенитим националним осећањем, стилом, писањем, говором, понашањем, свирањем гитаре, али је била несхваћена чак и од својих ближњих у породици, од своје браће која су показала изразиту завидљивост и немар према својој сјајној сестри.

    У делу Светлане Матић нијансирано се доживљава чак и боја гласа, осећа се снажна емоција, уочава нежност и грацилност као скулптура, а  као контраст томе уочавају се снага и моћ горостаса тог времена и књижевности Вука Караџића.

    Драгуљи и бисери ума и духа блистају из редова ове књиге, али и меланхолија, туга и бол, због занемарености песникиње која је свој светли глас подарила свету, а остала несхваћена, изолована у основној друштвеној ћелији - својој породици којој је она подарила брилијанте своје душе. Њена позиција је била, вероватно, и позиција многих жена, занемарених у породици и друштву тога времена.

    Кроз дело промичу ведри, оптимистични тонови визуелизација и хармоније природе. На овим лепим сликама конструисала се естетика  књижевности и културе, као полазишта и финалног резултата ауторкиних опсервација, али је било и одраза  сенки облака над тим чаробним поетским просторима.

    Маркирање људског дара као Божјег завета који је поклоњен изванредним личностима на различитим тачкама планете је спона за таленте који су инспирација ауторке дела „Поздрав Милици Стојадиновић Српкињи“. Сама реч - ПОЗДРАВ - у оквиру насловне синтагме је веровање да постоји вечни живот и вечно време за разговоре са посебним личностима са различитих тачака хемисфере. Догодило се да су те тачке врло педантно исцртане на линијама које су сјајно повезане моћним речима од Фрушке горе, Врдника, Стражилова до Београда и Беча, па мрежно ткиво личи на импресивно савремено повезивање тачака света попут комуникација мобилном телефонијом.

    Јасно је да је Беч био веома погодан за културни развој водећих књижевника из Србије у 19. веку. У тој средини богате културе и разумевања ширили су своје видике, стварали и тако дали велики допринос српској и европској култури. Милица Стојадиновић Српкиња била је боље схваћена у Бечу као авангардна уметница, него што су је разумели у њеном, српском народу.

    Задивљује епистоларна форма дела у којој су присутна непосредна обраћања ауторке Светлане Матић песникињи, са свим дивљењем, уважавањем и поштовањем њеног дела. Време није избрисало сећање на Милицу Стојадиновић Српкињу. Светлана Матић је апострофирала имена аутора који су се бавили њеним делом, поетске манифестације које носе име песникиње, улице које су означене њеним именом, са порукама да нема заборава за ауторе великих и вредних дела. Породица је била на крају њеног живота груба, немилосрдна према Милици Стојадиновић Српкињи, али јој је књижевница Светлана Матић извајала најлепши књижевни споменик и увила је у свилене тонове речи, грејући њену душу која то сигурно осећа. Осамнаест писама, је осамнаест обраћања племенитим речима ауторке: ДРАГА МИЛИЦЕ.  Делује као да смо чули осамнаест звона која певају мелодију само за Милицу Стојадиновић Српкињу, за њену душу и вечити њен сјај. Нежност је сустигла њен траг  и обасјала јој даљи пут у вечност.

    Одлично познавање материје о песникињи је присутно у сваком писму на уникатан начин који се односи на специфичну књижевну тему или  догађај.

     Суптилним тактом, емотивно, а објективно и моћно извезено је савршено дело педантним рукописом, калиграфским пером књижевнице Светлане Матић.

   Радмила Сатарић                                                                 Нови Сад,

                                                                                                     19. 8. 2023.

                                                                                              Преображење Господње       

У оквиру манифестације „Сусрети љубитеља куглофа – Куглоф за

почетнике“, коју је организовао Едукациони центар „Каром“, у Сремским

Карловцима, почетком јула месеца је отворена изложба посвећена Мини

Караџић, ауторке проф. Светлане Матић из Беча. Овај интеренсантан

догађај протекао је и у знаку обележавања 170 година од рођења и 140

година од преноса костију Бранка Радичевића из Беча на Стражилово.

Изложбу, која је постављена у Кући Бранка Радичевића, свечано је отворио

проф. др Радослав Ераковић, говорећи о лику и делу Вука и Мине Караџић.

О поставци и карактеристикама изложбе, говорила је Љиљана

Трифуновић, музејска саветница у Музеју Војводине. Кроз програм,

присутне је бриљантно водила професорка Карловачке гимназије др

Јелена Ратков Квочка. Посетиоци изложбе су уживали у перформансу

Театра „Козачински“ и у поетско-музичком програму бивших и садашњих

полазника Карловачке гимназије, који су певали и рецитовали песме о

Мини и Бранку, а и оне које је у својим књигама, забележила књижевница

Светлана Матић.

Занимљиво је да је овој књижевној вечери присуствовала и генерална

конзулка Црне Горе у Сремским Карловцима, госпођа Невенка Ћировић,

положивши венац од цвећа, на камен, који је донет на Стражилово са

Ловћена и уграђен је у споменик Бранка Радичевића.

Конзулка Ћировић се захвалила проф. Светлани Матић што је оживела лик

и дело Мине Караџић и подсетила на значајне историјске и културне везе

између Србије, Аустрије и Црне Горе.

Жири који је одлучивао о најбоље направљеном и најукуснијем куглофу, у

коме су биле: Надежда Радовић, председница, Невенка Ћировић,

конзулка, Смиљана Вукићевић, књижевница из Бара, проф. Светлана

Матић и Наташа Штрасер Великић, имао је врло сложен задатак, да од 14

понуђених колача, дегустира сваки појединачно, изабере и прогласи три

најбоља. Тако је прву награду, на основу сабраних поена, освојила вице

конзул Црне Горе у Сремским Карловцима, госпођа Николета Лакић, која

се одрекла наградног путовања у Херцег Нови, у корист другопласиране

Хелене Бибер, док је треће место заузела Александра Аврамовић.

Фестивал посвећен куглофу, покренуле су проф. Пламенка Вулетић и

Надежда Радовић, новинарка и књижевница. Проф. Пламенка Вулетић, је

између осталог, подвукла: “Не може нико да каже да куглоф припада овом

или оном крају или народу. Ако се само узме у обзир шта ко од народа у

својој кухињи форсира, као на пример, ми у Војводини орахе, Словенци

лешнике, а у Далмацији бадеме, може се закључити чији куглоф имате

пред собом. У Алзасу и јужној Немачкој, постоји ритуални куглоф који се

увек меси по завршетку жетве, али и поводом рођења, крштења, венчања,

почетка нове године. Такав правим и ја на почетку године. Поента ја да

мора имати нешто од коштуњавих плодова у себи, да свака невоља буде

одбијена као од орахове љуске, мора да садржи воће, а ја стављам смокве

јер су оне библијско воће, да сваки започет посао уроди слатким

плодовима. Мора да има и меда, да све иде глатко и да буде слатко и

мора бити вина. Ја стављам бермет да увек постоји разлог да се каже

живели!“

На отварању изложбе, проф. Светлана Матић је уручила награду „Мина

Караџић“ др Марку Лопушини за допринос у очувању српског језика,

културе и националног идентитета у расејању, које је установило АСКД

„Вилхелмина Мина Караџић“ из Беча. Захвалнице за подршку у раду

Друштва које води, Светлана Матић је уручила Пламенки Вулетић, Јасмини

Борковић, директорки ЕЦ „Каром“, Биљани Ђоревској, власници Куће у

којој је Бранко Радичевић живео, Туристичкој организацији у Сремским

Карловцима и Српској православној богословији. Захвалност је упућена

Карловачкој гимназији и њеним професорима и свима онима који су

донирали књиге библиотеци „Мина Караџић“ у Бечу. Едукациони центар

„Каром“ и АСКД „Вилхелмина Мина Караџић“ настављају културну

сарадњу, а поновни сусрет је заказан у Бечу, у септембру ове године.

Изложба о Мини Караџић ће свечано бити отворена 17. јула 2023. године у

Библиотеци града Београда, у галерији „Атриум“, у 19 сати. О изложби ће,

осим ауторке, говорити Јасмина Нинков, директорка БГБ и Душан

Борисављевић, дизајнер. У музичком делу програма, наступиће Биља

Крстић и радионица „Бистрик“. Након Београда, изложбу ће свечано

отворити у Кладову, госпођа Жаклина Николић, директорка Библиотеке

„Центра за културу“ 31. јула 2023. године у 19 сати.

Сусрете је отворила Деса Буразор Асланидис, оснивач и прва председница Друштва, која је позвала присутне да минутом ћутања, одају пошту страдалим у масакрима у О.Ш. „Владислав Рибникар“ и у општини Младеновац. Објаснила је да због свих тих немилих догађаја у нашој земљи, у програму неће бити заступљени музички садржаји. Упознала је присутне са многобројним културним и просветним активностима које су реализовала, заједно са својим сарадницима Напоменула је да ће обележавање четворогодишњице рада и деловања СКПД“Просвјета“ бити у септембру ове године, у просторијама Конзулата Републике Србије у Штутгарту. Она је, између осталог, навела: „Просвјета“ – одбор у Штутгарту је званично основан 20. маја 2019. године, а пре тога смо деловали као Иницијативни одбор од 2017. године. Свих ових протеклих година, Друштво које сам основала и на чијем сам челу, заједно са својим сарадницима, који су прихватили идеју да „Просвјета“ заживи на овим просторима, организовало је различите културне манифестације, на чему им се искрено захваљујем, а овом приликом ћу набројати само неке од њих: 1)          Обележили смо 100 година од краја Великог рата, 2018. године, пригодним предавњем историчара др Дарија Видојковића из Равесбурга.  2)Позната списатељица Оливера Будимир из Београда промовисала је своје романе „Увир на извиру“ и „Лавиринт живота“ о трагичним догађајима на Kосову и Метохији. 3)Ауторка из Беча академик проф. Светлана Матић представила је своја књижевна остварења 2017. године, у просторијама Kонзулата Републике Србије у Штутгарту. 4)Поезију за децу и одрасле представио је у Штутгарту и песник Љубиша Симић, који је 20 година био на челу удружења писаца „Седмица“ из Франкфурта. 5)       Заједно са професорком српског језика и књижевности Богданом Брезовац, секретаром Друштва и ђацима допунске школе из Винендена, организовали смо 2020. године, посету Српском војничком гробљу у Улму, где је сахрањено 142 војника из Првог светског рата. 6) У јулу 2020. године, Удружење је организовало  састанак и програм, који је назван „Музиком и поезијом у борби против короне“. 7) Реализовали смо сусрете писаца у част Иви Андрићу 2022. године у конзулату Републике Србије. 8)            Посетили смо Шилеров музеј у Вајмару, посвећен Јохану Фридриху Шилеру, који је био лекар, немачки песник, драматург, филозоф и историчар,“ закључила је Деса Буразор Асланидис.

Присутнима се обратио и генерални конзул Републике Србије у Штутгарту, господин Драган Димитријевић, који је истог дана приредио пријем за делегацију, коју су сачињавали: Деса Буразор, Вања Булић, Богдана Брезовац и проф. Светлана Матић. Деса Бурзор се захвалила генералном конзулу на подршци и уручила му пригодну захвалницу. Конзул Димитријевић је у свом обраћању, између осталог, рекао да је циљ Конзулата да организује са нашим удружењима заједничке акције и пројекте.  Апеловао је на присутне и све оне који се баве просветом, да остану на том путу. Посебно је подвукао значај допунских школа, јер, како је рекао, наша деца треба да гледају на своју земљу, као на једину земљу и зато морамо да их едукујемо у том правцу. Пожелео је писцима пријатно дружење и обећао своју личну подршку у будућим културним активностима.

Специјалан гост вечери био је Вања Булић, српски новинар, књижевник и ТВ водитељ. Булић је овом приликом, представио своја многобројна књижевна остварења, међу којима су:“ „Теслина пошиљка“, „Виза за небо“, „Симеоном печат“, „Јованово завештање“,“Милутинов грех“, „Душанова клетва“ и друге. Нагласио је да је веома значајно да писци граде културу и да задрже дух народа коме припадају. Истакао је да наша деца не треба да забораве српски језик и да знају ко су и шта су. Говорећи о својим делима, истакао је да све књиге имају историјски и трилерски део, за кога тврде да је Булић „преписао стварност.“

Подвукао је да је Мирослављево јеванђеље увршћено у 120 највреднијих покретних добара у историји људске цивилизације. „Јеванђеље је само једно. То су сведочења четири апостола о животу и делу Исуса Христа... Када дођете у Хиландар и питате монахе за Мирослављево јеванђеље, монаси се заплачу и прекрсте. Мирослављево јеванђеље је у Хиландару било 8 векова. Однео га је са Свете горе Александар Обреновић, коме је, наводно поклоњено. Али, пре ће бити да га је он сам узео. Године 1896. кренуо је на Олимпијаду у Атину, свратио до Свете горе и отплатио дугове, отплатио менице, да не би наш Манастир, пао у дужничко ропство. 50 година пре тога, један млади руски владика Порфирије, је откинуо једну страну из Мирослављевог јеванђеља и поклонио га руском цару. То је та страна која се налази у Петрограду, која се зове „Петроградски лист“. Наши стално покушавају да га врате, јер без тог једног листа, наша реликвија је рањена. Ја сам формирао једно друштво у Србији „За краља и отаџбину“, које жели да Мирослављево јеванђеље врати на Хиландар, не би ли се вратила династија у Србију. У Русији сам формирао једно друштво „За цара и отаџбину“ и они желе да врате ту страну у Мирослављево јеванђеље, а Јеванђеље на Хиландар, не би ли се вратила опет династија тамо“, закључио је Булић.

Након паузе и послужења, присутне је упознала са својим и радом Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“, оснивач и прва председница проф. Светлана Матић из Беча. Захвалила се Деси Буразор на плодотворном, дугогодишњем хуманитарном раду, као и на успешном  раду, на пољу очувања српског језика и културе у расејању.

Светлана Матић је ауторка изложбе о Мини Караџић, која је урађена по њеном ауторском делу „Певам дању, певам ноћу, писма Мини Караџић“, коју је дизајнирао Душан Борисављевић из Беча. Захваљујући видео-презентацији, присутни су могли да виде како изложба изгледа, а њена поставка се тренутно налази у просторијама Конзулата Републике Србије у Бечу. У Сремским Карловцима ће изложба о Мини бити отворена 2. јула ове године, а затим се од 17. до 31. јула сели у Библиотеку града Београда, у галерију „Атриум“.

На Сусрету писаца своје стихове су говорили песници из Франкфурта из Удружења писаца „Седмица“: Саша Јовановић, председник, Татјана Милановић, Загорка Бунтхорнсаде и Хорст Ценгерлинг. „Српску књижевну радионицу“ из Франкфурта су, стиховима, представили песници: Вера Гајић, потпредседница, Бранимир Митровић, Биљана Исаиловић и Војкан Батинић.

У опуштеној атмосфери, након официјелног дела програма, учесници и публика су се дружили и заједнички фотографисали. Осим писаца и љубитеља културе, на скупу су присуствовали Сања Алвировић, испред Представништва Републике Српске у Штутгарту, Душан Радовић, председник клуба „Никола Тесла“, Милета Јелић, Емир Подвићанин, Александра Живановић и многи други.

Мина Караџић је уз Катарину Ивановић, прва српска сликарка, преводилац и књижевница, која је оставила велики траг у српској уметности и култури. Неправедно заборављена, а њене заслуге, у грађењу мостова културе између аустријског и српског народа у 19. веку, су српској и аустријској јавности биле недовољно непознате. То је био један од разлога што сам, проучавајући лик и дело Вука Стефановића Караџића, схватила да би његов реформаторски пут био компликованији и другчији, да га све до смрти, није у раду пратила његова Минка, која му је помагала у превођењу српских народних умотворина на немачки језик, водила целокупну његову коресподенцију са око 300 мпозантних имена у тадашњој Европи, међу којима су, између осталих, Ранке, Каниц, браћа Грим, Гете, Његош, кнез Милош Обреновић, Милица Стојадиновић Српкиња и многи други.

Мина је играла у српској народној ношњи на Светосавском балу 1847. године у Бечу и инспирисала аустријског песника Аугуста Франкла да јој посвети песму. Зог свега навденог, одлучил сам да јој посветим књигу "Певам дању, певам ноћу-Писма Мини Караџић", коју сам превела и на немачки језик. Друштво које сам основала носи њено име. Установљена је и књижевна награда која носи њено име за врхунска остварења у области културних и уметничких делатности. Библиотека које АСКД "Вилхелмина Мина Караџић" поседује, такође својим именом поносито подсећа на ову изузетну жену која је ишла испред времена у коме је живела.

Изложба о Мини Караџић је круна мог досадашњег рада на пољу очувања српског језика, ћирилице и нашег културног и националног идентитета у расејању. Захваљујем се дизајнеру Душану Борисављевићу, који је својом креативношћу, ову изложбу учинио доступном љубитељима културе. Надам се да ће се ускоро ова изложба бити доступна и на немачком језику.

БИОГРАФИЈА ПРОФ: СВЕТЛАНЕ МАТИЋ

Светлана Матић рођена је 19. јуна 1966. године у Београду где је завршила Педагошку академију за образовање наставника разредне наставе 1987. године и Филозофски факултет, одсек педагогија 1993. године. Дипломирала је 2014. на Вишој теолошко-педагошкој школи у Штребесдорфу крај Беча и стекла звање наставника православне веронауке.

Завршила је једногодишње школовање на ИТ Ацадемy 2022. године у Београду на смеру Design&Multimedia и стекла звање Certified new Media designer. Радила је као наставник разредне наставе у ОШ „Вук Караџић“ у Рипњу и ОШ „Филип Филиповић“ у Београду. Професор је матерњег језика у бечким основним школама. Предаје босански, хрватски и српски језик. Учесница је многобројних научних и стручних скупова. Сарадница је педагошких часописа и листова, као што су Учитељ, Просветни преглед, Настава и васпитање, Споји итд.

По доласку у Беч, била је десет година директор маркетиншке службе на Радио телефону 1510 који је био једно од најпознатијих дугогодишњих информативних гласила на српском језику у Аустрији. Након завршеног образовања за заступника и посредника у осигурању, поседује лиценце за рад у Србији, Хрватској и Аустрији. Ангажована је као педагошки саветник у Школској дирекцији града Беча, у саветовалишту Фабе, за децу мигрантског порекла са простора бивше Југославије која имају потешкоћа у учењу и понашању.

Јуна 2011. уручено јој је специјално признање за успешан саветодавно - педагошки рад од аустријских школских власти. Носилац је значајних награда и признања међу којима је Вукова повеља, коју јој је доделио Педагошки покрет Србије на VII Вуковом педагошком сабору у Тршићу 2009. године за врхунска остварења у развоју образовања и националне културе. У јуну 2010. добила је награду Бечког школског савета за изузетно залагање и ангажовање у школској педагошкој пракси.

Објавила је до сада следеће књиге и уџбенике: Наш језик, буквар, Просветни преглед, Београд, 2010; Наставни листови за наставу на матерњем језику, Просветни преглед, Београд, 2010; Крштење у настави православне веронауке, на немачком језику, 2015; Дечји бисери, ауторско издање, Београд, 2011; Игра, Књига за децу и одрасле, ауторско издање, Београд, 2013; О љубави с љубављу, заједно са Александром Чотрићем, Пчелица, Чачак, 2014; Мајка, Песме за децу и одрасле, ауторско издање, Београд, 2016. Певам дању, певам ноћу/Писма Мини Караџић, БКЦ, Ново Милошево и СПКД „Просвјета“, Беч, 2018; Ich dichte am Tag dichte in der Nacht – Briefe an Mina Karadzic, Југословенско-немачко културно друштво Хилден, Хилден, 2019; Поздрав Милици Стојадиновић Српкињи, Прометеј, Нови Сад, 2019; Срби у Аустрији, заједно са Марком Лопушином, Прометеј, Нови Сад, 2019. године; Serben in Österreich, (Срби у Аустрији), заједно са Марком Лопушином, Заједница српских клубова у Бечу, Прометеј, Нови Сад, 2021. година.

Редовни је члан Матице српске, Удружења књижевника Србије, Удружења Милутин Миланковић, СПКД Просвјета — Аустрија, Удружења Седмица из Франкфурта итд. Дописни је члан Српске краљевске академије иновационих наука СКАИН у Београду — Одељења друштвених наука. Потпредседница је Удружења Вукова породица. Оснивач је и прва председница Аустријско-српског културног друштва “Вилхелмина Мина Караџић”. Живи и ради у Бечу.

КЊИГА „ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ – ПИСМА МИНИ КАРАЏИЋ“

Наша угледна списатељица Светлана Матић, ауторка седам књига различитих жанрова, која живи и ради у Аустрији као професорка српског језика нашој деци, саздала је особену књигу посвећену Вуковој кћерци Мини (Вилхелмини) Вукомановић Караџић, нашој запаженој уметници (песникињи и сликарки) и интелектуалки тога доба. Особеност ове књиге огледа се најпре у самој замисли. Минин живот нам није предочен на уобичајен начин, као прича заснована на хронолошком следу архивских података, већ на оригиналан начин – као писма Мини.

Ово је утолико драгоценија идеја што су самој Мини писма толико значила у комуникацији са рођацима и пријатељима да се епистоларно обраћање може означити као једно од битних обележја њене личности.

Витомир Теофиловић

Светлана Матић је, према оствареном делу и замашном броју награда, препознатљиво име у књижевном сазвежђу. Њена најновија књига је вишеструко занимљива и значајна. Књига је структурирана као својеврсни зборник писама који је Светлана упутила Мини. Епистоларна форма је готово стара колико и потреба људи да комуницирају формом рукописа, где је адресант могао да промишљено, узвишеним стилом конципира своје мисли и намере и тако их јасно и лепо саопшти без бојазни да ће му неко вадити речи из контекста, или ће нешто додавати. Ова писма ће трајати, јер именовањем адресата Мини Караџић, чије име обележено трајањем, неминовно морају бити консултована кад год неко од књижевних историчара, или истраживача прошлости XИX века хоће да разуме лик и дело Вилхелмине Мине Караџић.

проф. др Предраг М. Јашовић

РЕЧ ДИЗАЈНЕРА

Како се родила идеја о изложби о Мини Караџић?

Изложба је настала по књизи проф. Светлане Матић "Певам дању, певам ноћу - писма Мини Караџић". У књизи се Светлана обраћа Мини у форми епистоларних писама, што је мало коришћена форма у нашој књижевности. Мој лични утисак је да се Светлана ту поставила и као пријатељ, и као мајка, и као дете, другарица, сарадница и савременица - све те улоге могу да се осете кроз топле, нежне текстове који се нижу попут ниске бисера, чинећи једну дивну огрлицу. С друге стране, књига обилује и историјским чињеницама, подацима, датумима, песмама и цитатима... Кроз књигу се упознате са Мином као је ту, поред вас; прођете кроз њене ломове, наде, туге, срећу и жалост као да вам је то неко близак. Штета је било не представити Мину, која је поприлично заборављена, једном ширем аудиторијуму - посебно због тога што је она рођена Бечлијка која је много учинила за матицу.

Како је текао креативни процес?

Морам да нагласим да је рад на изложби са проф. Матић био веома лак и неосетан. Усагласили смо се око визуелног изгледа панела веома брзо, такорећи "из прве". Текст такође није уопште морао да буде мењан, и некако су сви елементи нашли своје место и били у складу са општим тоном. Пошто смо и Светлана и ја "штребери" и перфекционисти, нисмо се смирили док свака линија и тачка нису биле на свом месту, док сваки зарез није налегао у реченици тамо где треба; но, и то је рађено са уживањем и без стреса.

Занимљиво нам је било да су сви који су видели изложбу током припреме и штампе реаговали изузетно позитивно: од људи који малтене нису ни чули за Мину до професионалних лингвиста, историчара и истраживача, сви су налазили нешто позитивно у изложби и подржали нас у овом пројекту. Тада смо били сигурни да смо на правом путу.

Због чега сте се одлучили за овакав формат?

Прочитавши књигу проф. Матић, схватио сам да је Мина била заиста свестрана личност: песникиња, сликарка, путописац; она улази у високо друштво, зна је цео Беч, кореспондира са преко 300 особа током живота. Из ње избијају ведрина и радост, жеђ за знањем и огромна приврженост Србији. Због тога смо се одлучили да панеле учинимо визуелно интересантнијим кроз неколико симбола и елемената: позадину чине разгледнице, које симболизују коресподенцију; затим имамо наслове у курзиву, на премазу боје - алегорију на Минин сликарски рад, на коју се надовезују и њени портрети и други радови у златним рамовима. Будући да смо на сваком панелу очували форму писма, и сам "папир" писма је различит како се крећемо кроз њен живот, све борбе, недаће и ударе које је Мина преживела. Додатни цитати, што Минине, што других о њој, као и њене песме, су ту да пруже још један увид у више од пола века њеног рада и стваралаштва.

Првих 18 панела А0 формата прате књигу - с тим што морамо да напоменемо да је књига обимнија и садржајнија, иначе би имали преко 30 панела! Са великом тугом смо избацили поглавље "Мина и Београд", а на крају смо се одлучили да ставимо и "Минин споменар" као један панел. Иначе, штампа је вршена на вештачком платну које даје један елемент рустичности и производи илузију да се гледа ручно сликано платно. Такође, држачи су, што је врло неуобичајено за изложбе, од дрвета, јер смо хтели да посматрачи-посетиоци имају утисак да гледају писма из минулих векова.

Додатних 6 панела представљају Мину у модерном руху, и на њима смо користили њену дагеротипију (претечу фотографије) са Словенског бала у Бечу 1847. године.

Шта представљају додатни панели?

У нашим разговорима о Мини увек се провлачила једна црвена нит: Минин и Вуков рад је сав био у томе да су сачували нашу прошлост, и тиме омогућили нашу будућност. Без њиховог рада нема наше културне баштине. Нема народне поезије, умотворина, бајки, басни, пословица... Замислите нас као народ без Филипа Вишњића, без епске поезије, без те танане, а непрекинуте, нити која нас веже кроз векове са нашим прецима. Српска култура - то предивно ткање и преплитање српског језика, слова и гласа, песме и приче, лирског и епског - је захваљујући њима толико ојачала, да и данас може да се прометне и преметне у било који други облик, а да задржи своје најлепше особине, и у опипљивом свету и у домену дигиталног.

Тако смо се и ми запитали: зар се Мина данас не би дописивала са Милицом Стојадиновић Српкињом преко Инстаграма, користила хештегове, промовисала по васцелом свету српску културу?

Зар не би похитала да направи свој сајт, да изради ћириличне фонтове, слала електронску пошту и имала свој канал на ЈуТјубу? Сасвим је сигурно да би писала блогове, имала путописне видео записе и са браћом Грим имала видео позиве. Мина је увек испољавала фантастичан осећај за спој традиционалног и модерног, доносећи оно најбоље из нашег културног корпуса и стављајући га у ново рухо. Па, Мина је средином 19-ог века ишла на одмор у Црну Гору, водила Лујзу Кер по Шумадији, откривала Феликсу Каницу све чари новостворене независне Србије - зар она данас не би Каницу писала мејлом, а Лујзи Кер слала сопствене блогове о лепотама "српске Тоскане", долине јоргована, Жиче и Студенице...

Инспирисани тиме, тако смо и ми замислили Мину у модернијим временима, окружену технологијом која би јој омогућила да још преданије ради на ширењу наше културе. Од електронске поште до СМС порука, сигурни смо да би Мина и данас била посвећена мајци Србији, нашој култури и писаној речи.

Данас је одржана Светосавска академија у Бечу, у организацији Епархије аустријско-швајцарске, са седиштем у Бечу. Кроз програм, посвећен Светом Сави, присутне у препуној сали “Ариана евент центар”, водила је позоришна, телевизијска и филмска глумица Олга Одановић из Београда. У програму су учествовали: Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, Његова Екселенција др Небојша Родић, амбасадор Републике Србије у Аустрији, КСД “Бамби”, “Просвјетин мали хор”, којим је дириговала Вера Крстић, Дечји хор Саборног храма Свети Сава “Светосавци”, Епархијски мешовити хор “Корнелије Станковић”, уз диригентско вођство Иве Мрвош Анокић. Милица и Лазар Милуновић рецитовали су песму “Растко” Војислава Илића. Говорећи о значају Светог Саве за српски народ, Епископ Теодосије је подвукао да смо дужни да чувамо светосавско наслеђе. Косово и Метохија нису само географско место, већ место српског завета. “Светог Саву гледам кроз нашу вековну жељу да останемо на том простору. Светосавски завет следи наш народ на Косову и Метохији”, навео је у својој беседи Владика Теодосије. Нагласио је да је за нас Свети Сава “српски Мојсије”. Поручио је да треба да живимо вером Светог Саве и да ћемо знати да изађемо из невоља у којима се налазимо. Наша вера свима прашта, никога не мрзи, у себи носи радост духовног васкрсења. Олга Одановић је истакла да је Свети Сава родитељ српске нације, име духовне ведрине, оснивач српског песништва, дипломата, оснивач болница, први српски архиепископ. Ниједан народ није имао оваквог човека. Свети Сава је темељни лик српскога народа. На овом значајном културном догађају били су, између осталих, присутни: многобројно свештенство, представници дипломатског кора, председници културних удружења, истакнути појединци, многобројни верници и поштоваоци српске традиције, вере и културног наслеђа. Сви присутни су, заједно са члановима хора певали величанствену ”Химну Светом Сави.”

У Подгорици је 26. октобра 2022. године, одржан "Други подгорички песнички сусрет", у сали КИЦ “Будо Томовић”. Организаторке ове књижевне вечери су песникиње Радојка Мугоша Петрић и Аида Ораховац. Част ми је и задовољство што сам имала прилику да говорим своје две песме ”Мајка” и “Нова година”. Присутне сам поздравила у име АСКД ”Вилхелмина Мина Караџић" из Беча и организаторкама пожелела да им манифестација постане традиционална. У програму су учествовали музички уметници: Здравко Ђурановић, Маријана Мартиновић Марковић, Радојица Станковић - Шанта Панта и Станко Мирановић. У књижевном делу вечери, публика је имала прилику да ужива у стиховима: Славке Кликовац, Гордане Сарић, Олге Дабовић, Савке Гудовић Парађине, Наталије Тање Новаковић, Слободана Беће Дошљака, Марка М. Милачића, Дарка Булића и Драгољуба Пејовића. Позитивна и весела атмосфера, забележена је заједничким фотографисањем.

На недавно одржаном Сајму књига у Београду, 29. октобра 2022. године, срела сам министра Горана Весића, овом приликом, у улози писца “Књиге о Београду”, коју је обелоданио наш заједнички, најбољи, издавач године “Прометеј” из Новог Сада. Уз кратко ћаскање и потписивање књига, сагласили смо се да обоје волимо Београд. То су свесрдно потврдили др Марко Лопушина и Зоран Колунџија, власник ИК "Промeтеј.”