Blog

Испред Амбасаде РС, присутне је поздравио покровитељ манифестације Њ.Е Марко Благојевић, амбасадор, пожелевши званицама и гостима из Срњмских Карловаца, срдачну добродошлицу, подвлачећи да су дошли „у  своју кућу, на територију Републике Србије.“ Амбасадор је честитао петогодишњи јубилеј АСКД „Вилхрелмина Мина Караџић“, а проф. Светлана Матић му је уручила Захвалницу за подршку у раду Друштва, чији је оснивач и прва председница.

У програму је учестовала и Бранкица Јанковић, мастер правница, повереница за заштиту равноправности Републике Србије. У свом надахнутом говору, нагласила је да је Бранко Радичевић, уз Ђуру Даничића и Јована Јовановића Змаја, био један од најплоднијих песника епохе романтизма.

Стане Рибич, председник Удружења Срба у Словачкој, који се заједно са супругом Аницом, одазвао позиву организатора, осврћући се на бројне пројекте, који су реализовани у Словачкој, између осталог, да су Срби добили статус националне мањине 2010. године, говорио је и о обнови Српског војног гобља. Рибич је напоменуо да је монтирано 29 сталака и 55 мермерних спомен- плоча са исписаним именима српских мученика у Великом Међеру, који су положили своје животе за слободу у Великом рату. Циљ је, како је рекао, да спаси гробове српских војника и цивила од пропасти и одржи сећање на српски народ, који је страдао у Словачкој. Треба напоменути да на тлу Словачке, постоји осам споменика српских страдања, у местима: Комарно, Трнава, Жилина, Илава, Банска Бистрица, Тренчин, Шаморин и Велики Међер.

Испред Општине Сремски Карловци, писмо и честитке у обележавању петогодишњег јубилеја, уз подршку у раду Амбасади РС и друштву „Мина Караџић“, прочитала је шеф кабинета градоначелника Дражена Ђурђића, госпођа Мирјана Јовановић, која је заједно са госпођом Надом Остојић, начелницом Одељења за друштвене делатности, културу и просвету, боравила у Бечу. Гости су донели неколико боца карловачког вина из винарије Дражена Ђурђића, куглофе, које је припремила Пламенка Вулетић, књиге и рекламни материјал о граду, у коме је Бранко проводио своје момачке и ђачке дане и уручили амбасадору Благојевићу и госпођи Матић, прикладне поклоне.

Проф. Светлана Матић, говорећи о значајном јубилеју, истакла је да је прослава 200 година од рођења Бранка Радичевића, уприличена баш на Европски дан језика, који су Европска унија и Савет безбедности установили 2001. године, са циљем да се стави акценат на мултикуртуларност и вишејезичност. Нагласила је да је Бранко стварао на српском народном језику и своје прво дело „Песме“, објавио 1847. године у Бечу. Између осталог, Матићева је скренула пажњу и истакла да је Бранко Радичевић, најомиљениј карловачки ђак, који је с толико љубави опевао Сремске Карловце и ђачко доба у њима, а пропевао је најснажније управо у Бечу, у сарадњи са Вуком, Ђуром, Његошем, Корнелијем Станковићем и свакако, у нарочитој корелацији са Вилхелмином Мином Караџић, којој је у Споменару написао и посветио песму "Певам дању, певам ноћу."  је присутне о многобројним културним активностима, које је друштво у протеклих пет година реализовало, а оне су имале за циљ, приближавање наше културе Аустријанцима и упознавање са богатом националном баштином. Очување српског културног, духовног и националног идентитета, исконски је циљ друштва, што је било могуће потврдити и на овој свечаној академији. Тим поводом до краја године, биће приређен и штампан Летопис друштва, као сведочење за протекли рад, у коме ће се наћи иницијативе, организоване културне манифестације и обележавање значајних годишњица из наше богате прошлости и културне баштине.

Др Јелена Ратков Квочка, говорила је о Бранковом школовању у Сремским Карловцима, што га је, како је нагласила, толико инспирисало да напише "Ђачки растанак", у којем је, боравећи у Бечу, опевао Карловце и своје ђаковање и пожелео да му ту буде вечно пребивалиште. Сахрањен је у Бечу, а након премештања његових посмртних остатака, почива на Стражилову. 

У уметничком програму, позоришта "Козачински", које годинама успешно води проф. Ратков, говорило се о Бранку у Бечу, његовим студентским и револуционарним данима, а био је састављен од занимљивости из његове биографије, стваралаштва и уметничких утицаја. Програм је био испреплетен Бранковим песмама, које су певали и говорили глумци: Барбара Станковић, Јована Бањанин и Данило Јовановић. 

Овај изузетан догађај, увеличали су глумци, изводећи Бранкове песме:

Девојка на студенцу.

Молитва,

Песма Мини Караџић у споменицу

Ао брате,

Укор,

Никад није вито твоје тело...

Ој јесење дуге ноћи.

Након официјалног дела програма, настављено је дружење уз коктел, заједничко фотографисање и доделу захвалница, заслужним члановима искреним пријатељима АСКД Вилхелмина Мина Караџић. Угледни гости, увеличали су овај значајан јубилеј, међу којима су, између осталих, били присутни: Милица Топаловић, конзул РС у Бечу, Драгана Шпикић, Њ.Е. Славиша Бенцун, амбасадор Босне и Херцеговине у Аустрији, генерал Бојан Зрнић, испред мисије ОЕБС, пуковник Жељко Босанац, Илија и Мирјам Вранеш, Едит Немец, проф. Марија и Мр Бранислав Ђукарић, Лука Марковић, Др Стојанка Матић, Борис Бекер, Дејан и Гордана Николајевић, Војкан Стефановић, Славица Клајн, проф. Јовица Ђорђевић и друге личности из културног и јавног живота. 

Другог дана боравка у Бечу, делегација из Сремских Карловаца, након свечаног ручка са представницама дипломатског кора, била је гост Заједнице српских клубова, где их је поздравила председница Радмила Максимовић. У пријатном и конструктивном разговору, гости су уручили донацију од 500 вредних књига библиотеци „Мина Караџић“, на чему се искрено захвалила проф. Светлана Матић, оснивач библиотеке, уз присуство Душана Борисављевића, који је цео догађај забележио својом камером.

Гости су боравећи у Бечу, обишли зграду на којој је постављена спомен-плоча, посвећена Мини Караџић и фотографисали се испред бисте Вука Караџића, која се налази у тећем бечком кварту, у улици Rasumowskygasse 22. Дводневну посету Бечу, завршили су присуством на вечерњој литургији, у Храму Светог Саве.

Договорени су кораци о даљој сарадњи, која ће се у наредном периоду, наставити у Сремским Карловцима, отварањем изложбе, посвећене Милици Стојадиновић Српкињи, чија је ауторка проф. Светлана Матић, а дизајнер Душан Борисављевић.

Њ.Е. Марко Благојевић, амбасадор Републике Србије у Аустрији, као изасланик Александра Вучића, председника Републике Србије, уручио је академику проф. Светлани Матић златну медаљу за заслуге, коју је добила на Сретење, 14. фебруара 2024. године. У Указу, који је потписао Александар Вучић, председник РС стоји да је одликовање додељено за изузетне заслуге и постигнуте резултате у јачању односа Републике Србије и Републике Аустрије у јавним и просветним делатностима.

Захваљујући на урученој медаљи, Светлана Матић је истакла да је ово највише одликовање које је до сада добила од матице Србије и да је веома поносна што јој се уручује у недељи, када се прославља Национални дан науке и рођендан Николе Тесле. 

Њ.Е. амбасадор Марко Благојевић се захвалио проф. Светлани Матић на свему што чини на пољу очувања српског језика и културе и нашег националног идентитета у расејању.

Вођен је конструктиван разговор у врло пријатној атмосфери и договорено је да се у септембру месецу, заједнички обележи 200 година од рођења Бранка Радичевића, као и Дан српског јединства занимљивим програмом о чему ће јавност бити накнадно обавештена. 

Књижевно вече Светлане Матић одржано је у среду 17. априла 2024. године, у Заједници српских клубова у Бечу. Са биографијом ауторке, присутне је упознала Наташа Пајковић, песникиња из Беча, која је присутнима читала песме из књига “Игра” и “Мајка”. Др Елизабета Георгиев, кроз разговор са ауторком, приказала је један део књижевног стваралаштва Светлане Матић. На крају програма, отпевала је својим дивним гласом песму “Запевала сојка птица” и одушевила присутне. Овај културни догађај, забележио је својом камером Душан Борисављевић. 

О животу и делу прве српске песмотворке, кантауторке и ратног извештача, веома надахнуто, говорила је Милица Топаловић, будућа конзулка. Поздрављајући присутне, ауторка се захвалила присутнима на доласку, а посебно Амбасади Републике Србије и особљу Конзулата на подршци. Истакла је да јој је намера била да књигом и овом изложбом, осветли лик и дело жене, која је волела свој народ, била велики родољуб и стварала у тешким животним околностима. Имала је преписку и одличну сарадњу са истакнутим личностима у доба романтизма: Његошем, Бранком Радичевићем, Љубом Ненадовићем, Вуком Караџићем, Мином Караџић, Аугустом Франклом, који јој је посветио књигу и чудио се како је српски народ запоставио своју прву песникињу. Ауторка изложбе истакла је да нам је данас, више него икада пре, потребно да чувамо свој национални и културни идентитет и српски језик. “АСКД “ Вилхелмина Мина Караџић” се овим и другим активностима и манифестацијама, бави и културном дипломатијом”, истакла је Светлана Матић. Душан Борисављевић, дизајнер је обавестио присутне о садржају и панелима који прате књигу “Поздрав Милици Стојадиновић Српкињи”, ауторке Светлане Матић. Изложба ће бити отворена до краја месеца априла, а може се погледати у радно време Конзуларног одељења. Међу угледним гостима, представницима дипломатског кора и личностима из јавног и културног живота, између осталих, на отварању изложбе, билу су: Дијана Гусић, испред представништва Републике Српске у Аустрији, проф. др Жарко Обрадовић, генерал Бојан Зрнић, Бојана Шећеров, Др Стојанка Матић, Проф. Сандра Трајковић, Ана Николајевић, проф. Драгана Балтић, Горан Новаковић, Зоран Калабић, Деса Буразор Асланиду из Штутгарта, Нада Радонић Ранковић, Загорка Дуда, Милица Кнежевић и многи други. Светлана Матић се захвалила франкфуртским “Вестима”, на дугогодишњој сарадњи, а посебно Жељку Томићу и Зорану Мирковићу, који су пропратили целокупни догађај. У неофицијелном делу вечери, приређен је пригодан коктел. Изложбу је подржало Министарство културе Републике Србије путем конкурса “Културне делатности Срба у иностранству”.

У присуству великог броја песника, присутне је поздравио старешина прота Никола Шкрбић. Ученици из Српске допунске школе, уз подршку професорке Милије Јевремовић, говорили су стихове Добрице Ерића, Мике Антића и Десанке Максимовић. У музичком делу програму, наступили су Емилија Филиповић и Драгутин Јастребић.

У књижевном делу програма, своје стихове су, између осталих, говорили: Мирјана Никић, новинарка листа “Политика”, Александар Саша Јовановић, председник Удружења “Седмица”, Нисвета Грабовац, Ранка Тодоровић Грубјешић, Власта Шаркаменац, Душица Станисављевић, Никола Шуица и други. 

У име Аустријско-српског културног друштва, наступила је проф. Светлана Матић, књижевница из Беча. Она је обавестила присутне о досадашњим активностима Друштва, које ове године прославља пет година успешног постојања и рада. Говорила је своје стихове „Мина у песми“ и позвала учеснике да посете Беч.

Такође је обавестила присутне да ће у Бечу 8. априла 2024. године, у 17:30, у прсторијама Конзулата Републике Србије у Аустрији, бити отварање њене ауторске изложбе, посвећене Милици Стојадиновић Српкињи. Изложбу ће свечано отворити Њ.Е. Марко Благојевић, амбасадор републике Србије у Аустрији.

    Дијалог је форма говора у којој се сви људи најбоље осећају, јер се на тај начин остварује комуникација са особом блиском саговорнику, ка којој је усмерена извесна енергија, па се тада узајамно осећају вибрације хуманизма, које освежавају људске  емоције, ум и душу.

    Замишљени дијалог постигнут у облику писама је форма књижевне комуникације која је идеална, јер ослобађа мисаони и емотивни систем, па  даје стварни облик замишљеном дијалогу писцу и читаоцу. У овом разговору нема тишине, јер и ако постоји, она има своју креативну функцију, попут музике и обојености емоцијама.

    Књижевница Светлана Матић ову врсту књижевне технике доводи до савршенства, па читалац њеног дела остаје импресиониран свим нивоима педантне структуре дела. Смењују се мисаоне фазе, префињени емотивни искази, поетски лирски тонови са питорескним сликама. Посебно однегован књижевни стил Светлане Матић постао је препознатљив, аутентично изванредан, богат језички, књижевно и виузуелно .

    Све мисли и слике у делу су искристалисане, јасно осветљене, означене и уверљиве. Пред читаоцем се отвара декор сцене и личности које у комуникацији отварају богат свет са многим пројекцијама и рефлексијама животних околности.

    У књижевном делу „Поздрав Милици Стојадиновић Српкињи“, доминира нежни лик песникиње, која је својом поезијом и културним креацијама задивила Европу 19. века. Наспрам песникиње, у новом облику комуникације, као на екрану обраћа јој се књижевница Светлана Матић, откривајући нам сву лепоту стваралаштва Врдничке виле Милице Стојадиновић Српкиње. Њену изузетно лепу појавност осликава на посебан начин, визурама речи и објективним ликовним остварењима која је представљају паралелно, синхроно са књижевним поступком ауторке. И у том распореду грађе, представљања, сви детаљи су маестрално презентовани као под рефлекторима који осветљавају драмску сцену.

    Када је у питању изврсна српска песникиња Милица Стојадиновић Српкиња, онда неоспорно постоје линије које је везују за еминентна имена српске и европске културе, књижевности, са којима је остварила комуникације: Вук и Мина Караџић, Љуба Ненадовић, Бранко Радичевић, Лудвиг Аугуст Франкл, Кнез Михаило, Петар Петровић Његош, Габријел Зајдл...

    Фантастичним додирним тачкама у мрежном ткиву Светланиног дела повезују се књижевни ствараоци епохе романтизма и граде мрежу комуникације која би задивила и савремено доба модерних конверзација. Слични по мислима и емоцијама, идејама и ставовима повезивали су се у венац лепоте говора и писања. Они су били предводници новог времена и проходности нових идеја, а иза њих је остајао свет који их је пратио или их није могао пратити и разумети.

    Милица Стојадиновић Српкиња је припадала авангарди тог новог доба својом профињеношћу, племенитим националним осећањем, стилом, писањем, говором, понашањем, свирањем гитаре, али је била несхваћена чак и од својих ближњих у породици, од своје браће која су показала изразиту завидљивост и немар према својој сјајној сестри.

    У делу Светлане Матић нијансирано се доживљава чак и боја гласа, осећа се снажна емоција, уочава нежност и грацилност као скулптура, а  као контраст томе уочавају се снага и моћ горостаса тог времена и књижевности Вука Караџића.

    Драгуљи и бисери ума и духа блистају из редова ове књиге, али и меланхолија, туга и бол, због занемарености песникиње која је свој светли глас подарила свету, а остала несхваћена, изолована у основној друштвеној ћелији - својој породици којој је она подарила брилијанте своје душе. Њена позиција је била, вероватно, и позиција многих жена, занемарених у породици и друштву тога времена.

    Кроз дело промичу ведри, оптимистични тонови визуелизација и хармоније природе. На овим лепим сликама конструисала се естетика  књижевности и културе, као полазишта и финалног резултата ауторкиних опсервација, али је било и одраза  сенки облака над тим чаробним поетским просторима.

    Маркирање људског дара као Божјег завета који је поклоњен изванредним личностима на различитим тачкама планете је спона за таленте који су инспирација ауторке дела „Поздрав Милици Стојадиновић Српкињи“. Сама реч - ПОЗДРАВ - у оквиру насловне синтагме је веровање да постоји вечни живот и вечно време за разговоре са посебним личностима са различитих тачака хемисфере. Догодило се да су те тачке врло педантно исцртане на линијама које су сјајно повезане моћним речима од Фрушке горе, Врдника, Стражилова до Београда и Беча, па мрежно ткиво личи на импресивно савремено повезивање тачака света попут комуникација мобилном телефонијом.

    Јасно је да је Беч био веома погодан за културни развој водећих књижевника из Србије у 19. веку. У тој средини богате културе и разумевања ширили су своје видике, стварали и тако дали велики допринос српској и европској култури. Милица Стојадиновић Српкиња била је боље схваћена у Бечу као авангардна уметница, него што су је разумели у њеном, српском народу.

    Задивљује епистоларна форма дела у којој су присутна непосредна обраћања ауторке Светлане Матић песникињи, са свим дивљењем, уважавањем и поштовањем њеног дела. Време није избрисало сећање на Милицу Стојадиновић Српкињу. Светлана Матић је апострофирала имена аутора који су се бавили њеним делом, поетске манифестације које носе име песникиње, улице које су означене њеним именом, са порукама да нема заборава за ауторе великих и вредних дела. Породица је била на крају њеног живота груба, немилосрдна према Милици Стојадиновић Српкињи, али јој је књижевница Светлана Матић извајала најлепши књижевни споменик и увила је у свилене тонове речи, грејући њену душу која то сигурно осећа. Осамнаест писама, је осамнаест обраћања племенитим речима ауторке: ДРАГА МИЛИЦЕ.  Делује као да смо чули осамнаест звона која певају мелодију само за Милицу Стојадиновић Српкињу, за њену душу и вечити њен сјај. Нежност је сустигла њен траг  и обасјала јој даљи пут у вечност.

    Одлично познавање материје о песникињи је присутно у сваком писму на уникатан начин који се односи на специфичну књижевну тему или  догађај.

     Суптилним тактом, емотивно, а објективно и моћно извезено је савршено дело педантним рукописом, калиграфским пером књижевнице Светлане Матић.

   Радмила Сатарић                                                                 Нови Сад,

                                                                                                     19. 8. 2023.

                                                                                              Преображење Господње       

У оквиру манифестације „Сусрети љубитеља куглофа – Куглоф за

почетнике“, коју је организовао Едукациони центар „Каром“, у Сремским

Карловцима, почетком јула месеца је отворена изложба посвећена Мини

Караџић, ауторке проф. Светлане Матић из Беча. Овај интеренсантан

догађај протекао је и у знаку обележавања 170 година од рођења и 140

година од преноса костију Бранка Радичевића из Беча на Стражилово.

Изложбу, која је постављена у Кући Бранка Радичевића, свечано је отворио

проф. др Радослав Ераковић, говорећи о лику и делу Вука и Мине Караџић.

О поставци и карактеристикама изложбе, говорила је Љиљана

Трифуновић, музејска саветница у Музеју Војводине. Кроз програм,

присутне је бриљантно водила професорка Карловачке гимназије др

Јелена Ратков Квочка. Посетиоци изложбе су уживали у перформансу

Театра „Козачински“ и у поетско-музичком програму бивших и садашњих

полазника Карловачке гимназије, који су певали и рецитовали песме о

Мини и Бранку, а и оне које је у својим књигама, забележила књижевница

Светлана Матић.

Занимљиво је да је овој књижевној вечери присуствовала и генерална

конзулка Црне Горе у Сремским Карловцима, госпођа Невенка Ћировић,

положивши венац од цвећа, на камен, који је донет на Стражилово са

Ловћена и уграђен је у споменик Бранка Радичевића.

Конзулка Ћировић се захвалила проф. Светлани Матић што је оживела лик

и дело Мине Караџић и подсетила на значајне историјске и културне везе

између Србије, Аустрије и Црне Горе.

Жири који је одлучивао о најбоље направљеном и најукуснијем куглофу, у

коме су биле: Надежда Радовић, председница, Невенка Ћировић,

конзулка, Смиљана Вукићевић, књижевница из Бара, проф. Светлана

Матић и Наташа Штрасер Великић, имао је врло сложен задатак, да од 14

понуђених колача, дегустира сваки појединачно, изабере и прогласи три

најбоља. Тако је прву награду, на основу сабраних поена, освојила вице

конзул Црне Горе у Сремским Карловцима, госпођа Николета Лакић, која

се одрекла наградног путовања у Херцег Нови, у корист другопласиране

Хелене Бибер, док је треће место заузела Александра Аврамовић.

Фестивал посвећен куглофу, покренуле су проф. Пламенка Вулетић и

Надежда Радовић, новинарка и књижевница. Проф. Пламенка Вулетић, је

између осталог, подвукла: “Не може нико да каже да куглоф припада овом

или оном крају или народу. Ако се само узме у обзир шта ко од народа у

својој кухињи форсира, као на пример, ми у Војводини орахе, Словенци

лешнике, а у Далмацији бадеме, може се закључити чији куглоф имате

пред собом. У Алзасу и јужној Немачкој, постоји ритуални куглоф који се

увек меси по завршетку жетве, али и поводом рођења, крштења, венчања,

почетка нове године. Такав правим и ја на почетку године. Поента ја да

мора имати нешто од коштуњавих плодова у себи, да свака невоља буде

одбијена као од орахове љуске, мора да садржи воће, а ја стављам смокве

јер су оне библијско воће, да сваки започет посао уроди слатким

плодовима. Мора да има и меда, да све иде глатко и да буде слатко и

мора бити вина. Ја стављам бермет да увек постоји разлог да се каже

живели!“

На отварању изложбе, проф. Светлана Матић је уручила награду „Мина

Караџић“ др Марку Лопушини за допринос у очувању српског језика,

културе и националног идентитета у расејању, које је установило АСКД

„Вилхелмина Мина Караџић“ из Беча. Захвалнице за подршку у раду

Друштва које води, Светлана Матић је уручила Пламенки Вулетић, Јасмини

Борковић, директорки ЕЦ „Каром“, Биљани Ђоревској, власници Куће у

којој је Бранко Радичевић живео, Туристичкој организацији у Сремским

Карловцима и Српској православној богословији. Захвалност је упућена

Карловачкој гимназији и њеним професорима и свима онима који су

донирали књиге библиотеци „Мина Караџић“ у Бечу. Едукациони центар

„Каром“ и АСКД „Вилхелмина Мина Караџић“ настављају културну

сарадњу, а поновни сусрет је заказан у Бечу, у септембру ове године.

Изложба о Мини Караџић ће свечано бити отворена 17. јула 2023. године у

Библиотеци града Београда, у галерији „Атриум“, у 19 сати. О изложби ће,

осим ауторке, говорити Јасмина Нинков, директорка БГБ и Душан

Борисављевић, дизајнер. У музичком делу програма, наступиће Биља

Крстић и радионица „Бистрик“. Након Београда, изложбу ће свечано

отворити у Кладову, госпођа Жаклина Николић, директорка Библиотеке

„Центра за културу“ 31. јула 2023. године у 19 сати.

Сусрете је отворила Деса Буразор Асланидис, оснивач и прва председница Друштва, која је позвала присутне да минутом ћутања, одају пошту страдалим у масакрима у О.Ш. „Владислав Рибникар“ и у општини Младеновац. Објаснила је да због свих тих немилих догађаја у нашој земљи, у програму неће бити заступљени музички садржаји. Упознала је присутне са многобројним културним и просветним активностима које су реализовала, заједно са својим сарадницима Напоменула је да ће обележавање четворогодишњице рада и деловања СКПД“Просвјета“ бити у септембру ове године, у просторијама Конзулата Републике Србије у Штутгарту. Она је, између осталог, навела: „Просвјета“ – одбор у Штутгарту је званично основан 20. маја 2019. године, а пре тога смо деловали као Иницијативни одбор од 2017. године. Свих ових протеклих година, Друштво које сам основала и на чијем сам челу, заједно са својим сарадницима, који су прихватили идеју да „Просвјета“ заживи на овим просторима, организовало је различите културне манифестације, на чему им се искрено захваљујем, а овом приликом ћу набројати само неке од њих: 1)          Обележили смо 100 година од краја Великог рата, 2018. године, пригодним предавњем историчара др Дарија Видојковића из Равесбурга.  2)Позната списатељица Оливера Будимир из Београда промовисала је своје романе „Увир на извиру“ и „Лавиринт живота“ о трагичним догађајима на Kосову и Метохији. 3)Ауторка из Беча академик проф. Светлана Матић представила је своја књижевна остварења 2017. године, у просторијама Kонзулата Републике Србије у Штутгарту. 4)Поезију за децу и одрасле представио је у Штутгарту и песник Љубиша Симић, који је 20 година био на челу удружења писаца „Седмица“ из Франкфурта. 5)       Заједно са професорком српског језика и књижевности Богданом Брезовац, секретаром Друштва и ђацима допунске школе из Винендена, организовали смо 2020. године, посету Српском војничком гробљу у Улму, где је сахрањено 142 војника из Првог светског рата. 6) У јулу 2020. године, Удружење је организовало  састанак и програм, који је назван „Музиком и поезијом у борби против короне“. 7) Реализовали смо сусрете писаца у част Иви Андрићу 2022. године у конзулату Републике Србије. 8)            Посетили смо Шилеров музеј у Вајмару, посвећен Јохану Фридриху Шилеру, који је био лекар, немачки песник, драматург, филозоф и историчар,“ закључила је Деса Буразор Асланидис.

Присутнима се обратио и генерални конзул Републике Србије у Штутгарту, господин Драган Димитријевић, који је истог дана приредио пријем за делегацију, коју су сачињавали: Деса Буразор, Вања Булић, Богдана Брезовац и проф. Светлана Матић. Деса Бурзор се захвалила генералном конзулу на подршци и уручила му пригодну захвалницу. Конзул Димитријевић је у свом обраћању, између осталог, рекао да је циљ Конзулата да организује са нашим удружењима заједничке акције и пројекте.  Апеловао је на присутне и све оне који се баве просветом, да остану на том путу. Посебно је подвукао значај допунских школа, јер, како је рекао, наша деца треба да гледају на своју земљу, као на једину земљу и зато морамо да их едукујемо у том правцу. Пожелео је писцима пријатно дружење и обећао своју личну подршку у будућим културним активностима.

Специјалан гост вечери био је Вања Булић, српски новинар, књижевник и ТВ водитељ. Булић је овом приликом, представио своја многобројна књижевна остварења, међу којима су:“ „Теслина пошиљка“, „Виза за небо“, „Симеоном печат“, „Јованово завештање“,“Милутинов грех“, „Душанова клетва“ и друге. Нагласио је да је веома значајно да писци граде културу и да задрже дух народа коме припадају. Истакао је да наша деца не треба да забораве српски језик и да знају ко су и шта су. Говорећи о својим делима, истакао је да све књиге имају историјски и трилерски део, за кога тврде да је Булић „преписао стварност.“

Подвукао је да је Мирослављево јеванђеље увршћено у 120 највреднијих покретних добара у историји људске цивилизације. „Јеванђеље је само једно. То су сведочења четири апостола о животу и делу Исуса Христа... Када дођете у Хиландар и питате монахе за Мирослављево јеванђеље, монаси се заплачу и прекрсте. Мирослављево јеванђеље је у Хиландару било 8 векова. Однео га је са Свете горе Александар Обреновић, коме је, наводно поклоњено. Али, пре ће бити да га је он сам узео. Године 1896. кренуо је на Олимпијаду у Атину, свратио до Свете горе и отплатио дугове, отплатио менице, да не би наш Манастир, пао у дужничко ропство. 50 година пре тога, један млади руски владика Порфирије, је откинуо једну страну из Мирослављевог јеванђеља и поклонио га руском цару. То је та страна која се налази у Петрограду, која се зове „Петроградски лист“. Наши стално покушавају да га врате, јер без тог једног листа, наша реликвија је рањена. Ја сам формирао једно друштво у Србији „За краља и отаџбину“, које жели да Мирослављево јеванђеље врати на Хиландар, не би ли се вратила династија у Србију. У Русији сам формирао једно друштво „За цара и отаџбину“ и они желе да врате ту страну у Мирослављево јеванђеље, а Јеванђеље на Хиландар, не би ли се вратила опет династија тамо“, закључио је Булић.

Након паузе и послужења, присутне је упознала са својим и радом Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“, оснивач и прва председница проф. Светлана Матић из Беча. Захвалила се Деси Буразор на плодотворном, дугогодишњем хуманитарном раду, као и на успешном  раду, на пољу очувања српског језика и културе у расејању.

Светлана Матић је ауторка изложбе о Мини Караџић, која је урађена по њеном ауторском делу „Певам дању, певам ноћу, писма Мини Караџић“, коју је дизајнирао Душан Борисављевић из Беча. Захваљујући видео-презентацији, присутни су могли да виде како изложба изгледа, а њена поставка се тренутно налази у просторијама Конзулата Републике Србије у Бечу. У Сремским Карловцима ће изложба о Мини бити отворена 2. јула ове године, а затим се од 17. до 31. јула сели у Библиотеку града Београда, у галерију „Атриум“.

На Сусрету писаца своје стихове су говорили песници из Франкфурта из Удружења писаца „Седмица“: Саша Јовановић, председник, Татјана Милановић, Загорка Бунтхорнсаде и Хорст Ценгерлинг. „Српску књижевну радионицу“ из Франкфурта су, стиховима, представили песници: Вера Гајић, потпредседница, Бранимир Митровић, Биљана Исаиловић и Војкан Батинић.

У опуштеној атмосфери, након официјелног дела програма, учесници и публика су се дружили и заједнички фотографисали. Осим писаца и љубитеља културе, на скупу су присуствовали Сања Алвировић, испред Представништва Републике Српске у Штутгарту, Душан Радовић, председник клуба „Никола Тесла“, Милета Јелић, Емир Подвићанин, Александра Живановић и многи други.