Blog

У Београду је, након две године паузе, поново одржан Сајам књига, под геслом „Повратак написаних“, на радост издавача, дистрибутера, библиотекара, продукцијских кућа, свих нас који се бавимо писаном речју, а и знатижељних читалаца, захваљујући којима је књига враћена на пијадестал који јој вековима припада.

Била је то прилика да се након две године, на једном месту, сретну писци широм света и поделе искуства и нова издања која су, у межувремену, изнедрили, а било их је много. Сваки сајам књига омогућава сусрет различитих култура, успостављање нових контаката, промоције нових издања књига, богат програм презентација, округле столове са разноврсним темама, које су значајне за издаваштво и културу уопште.

Велика част и задовољство припало је др Марку Лопушини и проф. Светлани Матић да, у организацији издавачке куће „Прометеј“ , у суботу 29. октобра 2022. године, у сали „Васко Попа“, представе своје публикације „Странци који су нас волели“, „Странци који нас мрзе“ и монографију „Срби у Аустрији“, која је објављена крајем 2019. године, а већ наредне преведена и на немачки језик у издању Заједнице српских клубова у Бечу.

У програму је, поред аутора, учествовао Зоран Колунџија, директор „Прометеја“ из Новог Сада, која је ове године понела заслужено, по други пут, титулу најбољег издавача године.

Др Марко Лопушина је у свом стручно конципираном говору, упознао присутне са чињеницама и медијској пропаганди која је последњих деценија вођена против српског народа, али и на значајне личности широм света, које су се бориле, да српски народ буде представљен у светлу који му припада и изазвао одушевљење многобројних пратилаца.

Проф. Светлана Матић је говорећи о монографији „Срби у Аустрији“ набројала поглавља, заступљена у књизи,  које су  др Лопушина и она проучавали укупно шест година. Посебно је истакла значај аустријске књижевнице српског порекла, Пауле фон Прерадовић, која је ауторка текста аустријске химне „Земља планина, земља река.“ Аустријанци су, у знак захвалности, одштампали поштанску марку са њеним ликом. Навела је, да је тренутно, на челу Бечке опере Богдан Рошчић, Србин пореклом из Београда.

Овом приликом се представило и удружење „Корени“ са својим програмом, о коме је говорио инжењер Милан Гутић.

Међу присутнима били су, измећу осталих, књижевници: Радомир Андрић са супругом, Ана Атанасковић, Смиљана Вукићевић, Миланка и Никола Мамула и многи други.

Занимљиво је да је на штанду „Света књиге“ роман „Мирис новца“, представила и Смиљана Вукићевић, књижевница из Бара. О књизи су говорили: Проф. Светлана Матић, Стево Ћосовић и ауторка. Смиљана Вукићевић је нагласила да је ова књига читанка, али и опомена за све родитеље и васпитаче да са младима разговарају и упозоре их како да избегну замке које их вребају, приликом жеље да на лак начин дођу до новца. Роман је доживео друго издање, недавно је представљен у Бечу, а преведен је на турски и македонски језик. Присутни, између осталих, на овој промоцији били су: проф. др Радмило Маројевић, Игор Радовић и Радомир Бајо Јојић.

Ова најзначајнија светковина књиге у југоисточној Европи, још једном нас је подсетила, да ће књига као медиј остати и опстати, без обзира на развој модерних технологија, које не могу да јој одузму примат у очувању језика, традиције и националног идентитета. Јер, како академик Душан Ковачевић, приликом отварања 65. по реду Сајма књига у Београду подсети:“ Књига је лековита. Лечи многе болести. Од давнина је позната као мелем за разум и душу. Зато је толико људи у обиласку ове сајамске апотеке.“

У позоришту “Акцент” у Бечу је 6. новембра 2022. године, публика имала прилику да ужива у представи “Атељеа 212” из Београда “Ролеркостер”, ауторке Јелене Кајго, коју је режирила Милица Краљ. Екипа младих глумаца, предвођена сјајном Даром Џокић, измамила је прегршт различитих емоција присутних. Представа је занимљива, савремена и одсликава нашу свакодневну трку са временом и животом, стрес и како ауторка рече. “као да смо на ролеркостеру.” Теме које су обрађене у овој представи су, на један оригиналан начин приказале, како друштвене промене утичу на појединце, проблем идентитета младих генерација одраслих у расејању, манипулисање вером, ради постизања одређених животних циљева, проблематику мешовитих бракова, у коме се поставља питање, шта ће бити наследници кад одрасту, којој ће се нацији и вери приклонити, судари генерација и њихова мимоилажења у ери Фејсбука, Тик-тока и других друштвених мрежа. Стиче се утисак да се кроз представу протеже питање употребе робота и вештачке интелигенције и њене улоге у будућности у животу савременог човека. Сведоци смо свођења социјалних контаката на минимум, које су нам заменили екрани савремене технолошке и информатичке револуције. Уз хумор, посетилац позоришне представе, доживљава на тренутке и страх од будућности која, ће по свој прилици, бити пуна неизвесности, а на њу морамо да будемо спремни. Што се пре на њу навикнемо, биће за све нас боље. Ово је била прилика да поново сретнем, мени драга лица: Мр Тамару Карјук Драхош, Милеву Џокић, Драгану Балтић, Снежану Весковић, Веру Марјановић, Бору Капетановића, који је један од организатора ове савремене позоришне представе и многе друге. Посебан утисак је оставио сусрет и фотографисање са групом глумаца након представе, коју су чинили: Дара Џокић, Катарина Марковић, Јелена Петровић, Владислав Михаиловић, Милица Михајловић и Теодор Винчић.

Драги љубитељи књижевности, дозволите ми да Вас поздравим и отворим ово књижевно вече, са већ познатим информацијама о ауторки Мирел Томаш, која спада у ред оних српских културних посленица, чији рад је запажен не само у новинарству, јер је познато да је уређивала лист „Ми у иностранству“, већ и у организацији различитих културних манифестација, у Удружењима „Поезија“,и „Бечке поете“, затим у организацији „Шеширијаде“, која је из Скадарлије, тј. Београда, пренета и у Беч. Мирел Томаш издаје и зборник радова „Носталгија“ 2019. године. Дакле, реч је о једној свестраној и по свему судећи, посвећеној поетеси, која је део свог животног и песничког пута, преточила у књигу „Само за један камен под главу.“

Књига која је пред нама, је лични осврт ауторке на дешавања, везана за њен долазак у Аустрију, прилагођавање на бирократски и другачији систем вредности у односу на онај у отаџбини, борбу против асимилације, на носталгична осећања и повратак родном крају, на догађаје везане за борбу и прилагођавање новој средини, на медијску и анти српску пропаганду и неправду према њеном народу, која ју је болела, уз све животне успоне и падове, проткане емоцијама, које доминирају у њеним стиховима.

Писац Сенахид Незировић је у рецензији, између осталог, нагласио: „Остаје нада да ће овом књигом Мирел Томаш на поетски начин омогућити читаоцима да што боље разумеју идентитет и карактер свог напаћеног народа, те и да врате веру у бољи живот и будућност.“

На самом почетку књиге, ауторка у свом обраћању, под називом „Моја прича“, каже да свако има своју поезију, а да живот пише романе који настају кроз време. Напомиње да, песме не може свако да пише, за разлику од песника Бранка Миљковића који је поручио „да ће поезију сви писати“. Мирел Томаш изражавала је бојазан да оно што пише неће нико прочитати. Одговор на ову ауторкину недоумицу, дао је Љубодраг Обрадовић, уредник сајта Поезија, који је подсетио: “Јер данас, поезију сви пишу, а мало је ко чита… А има и она наша стандардна прича – читајте да би и Вашу поезију неко читао! И зато, слободно отворите ковчег са поетским благом. Читајући њихову пезију постаћете богатији, а други ће се обогатити читајући Вашу поезију.“

Мирел Томаш у Предговору , напомиње да је „једино благо које нам нико не може присвојити, је управо наше духовно, уметничко дело... јер ми остављамо нашу поруку онима који су нас познавали и свима који ће нас тек упознати, али само као ауторе.“

У њеним песмама доминирају осећајност, маштовитост, носталгија, забринутост за будућа покољења, породичне вредности и љубав као покретач живота. Говори у песми „Последње стабло“ о значају знања и истиче да нама није „највећи непријатељ комшија, већ знање које није у нашој глави.“ а шта је у ствари знање, него познавање, свесност или разумевање неког или нечега, као што су чињенице, информације, описи, или умећа, који су стечени кроз искуство или образовање путем перцепције, откривања или учења.Песма „Тесла“ је сећање на великог српског генија, који је обликовао будућност у којој данас живимо. Поручује нам да је „светлост живот“. Кроз речи „Видим вас данас окупљене испод шешира, а тек нас један век дели“, као да нас подржава у стварању, састајању, дружењу, учењу. Познато је да је Тесла студирао на Политехничкој школи, од 1875. до 1878. године у Грацу. У Грацу, у згради бившег факултета постоји спомен-плоча са именима најбољих студената, међу којима је и Никола Тесла. Постоји и студенстка соба Николе Тесле, али се она данас користи као магацин и биће преуређена у спомен-собу. Иако је Никола Тесла студирао у Грацу и никада није живео у Бечу, он као заслужни грађанин тадашње Аустроугарске монархије, добио је почасни докторат Техничког универзитета 1908. године. Исте године, када је по њему названа улица, свечано је откривена и Теслина биста, као поклон Владе ФНРЈ Техничком факултету у Бечу и тамо стоји. Улица Николе Тесле у Бечу добила је и спомен-таблу у част великог српског научника. По српском научнику "Тесла гасе" се зове од 1952. године. Реч је о улици у којој нема зграда и кућних бројева, а налази се у 21. округу.

У песми „Мој Беч“, ауторка описује свој одлазак из родног краја у примамљиви дворски сјај. „Ту на царској капији нађе се, сваком по један камен под главу.“ Говори да ми данас негујемо овај град као сопствени и примећује да заборављамо породичну славу. Ово је опомена за све нас да не смемо да заборавимо своје корене, обичаје и традицију, јер слава, као породични и друштвени празник која се код Срба практикује од 13. века, уз косовски мит, је најбитнији део српског националног идентитета. „Ко Крсно име слави оном и помаже.“ (Народно веровање).

У књизи је и слика Храма Светог Саве у Београду. У песми „На олтару части“, ауторка наглашава: „Буди поносна и понекад сврати да се поклониш олтару части. Учини све да се твој род своме роду врати.“ И у овом стиху, песникиња апелује да се сви вратимо својим коренима и не заборавимо ко смо и одакле смо дошли и потекли.

Песмом „Дорате мој“, песникиња нас носталгично враћа у детињство, у лепоте родног краја. Ауторка моли свог необичног коња да застане код драгог извора, како би се напила воде ледене. Опрашта се од драгог бића, говорећи му да одлази, иако зна да јој је само он веровао, а она иде путем позвана, верујући другима. Коњ је у српској народној књижевности имао посебан значај. Коњи браће Југовића, Дамњанов Зеленко из царске коњушнице, имао је људске особине. Када је Југовић умро, коњ је за својим господаром вриштао читаву наредну годину. Од тада је и потекла изрека:“ Вришти, као Дамјанов Зеленко.“

„У метрополи света“ Мирел Томаш потврђује да је човек кога описује далеко од света који га је некад својим звао. Гладан посматра богату трпезу, а свестан је да је у том свету само слуга. Пита се куда да крене даље? Има ли бољег пута? Жели да му се врати његов свет из кога је кренуо и потекао.

Ауторка брине у песми „Наше време“ о нашим потомцима, тј. деци која никада неће причати приче дедова својих. Свесна да је реч о трећој и четвртој генерацији наших потомака који одрастају у туђини и уче свој матерњи језик или недовољно добро, да заборављају порекло својих предака. То је нажалост, судбина свих нас који живимо у расејању и одгјамо своју децу у другачијим социолошким и културолошким околностима, него што то чине родитељи у нашим матицама.

У песми „Кућа од камена“, ауторка моли свога сина да сачува кућу од камена и пали свећу деди, који му је ту кућу у аманет оставио.

Песма „Сербски поета“ говори о песницима који се нису одрекли српске речи и српског рода. Истиче значај очувања српског језика и поручује: „Буди сербски поета макар живео на крају света“.

У песми „Бечки поета“ Мирел Томаш слави поезију, живот, радост и поручује: „Живео бечки поета. Име вам се чуло и на крају света.“

Из свега овде наведеног, књигу „Само за један камен под главу“, срдачно препоручујем свима онима којима су наведене традиционалне вредности у њој, звезда водиља у будућем животу и стваралаштву. Јер срећа је, како рече ауторка, „само тренутак, ако је ухватиш“.

Проф. Светлана Матић

Теслина научна фондација је српско удружење из САД. Основано је 2004. у Филаделфији са циљем да афирмише и штити лик и дело Николе Тесле. Организује Дан Николе Тесле у Пенсилванији и САД, поставља бисте српског научника и одржава Kоморацију сваког седмог јануара у хотелу „Њујоркер“, где је геније преминуо. У овом тренутку бори се да лекције о Тесли уђу у образовни систем Америке и Србије. Ова невладина организација има око 12.000 чланова и симпатизера у читавом свету. Поставила је 13 споменика и бисти Николе Тесле у десетак држава. Kако је данас српски геније најпознатији и најпопуларнији Србин на планети, ТНФ прогласила је Теслин народ, који окуља све Србе света.  „Наш посебан циљ је да изградимо добро односе и живу сарадњу са матицом Србијом, и да помогнемо ​да се усвоји Национални програм српског народа. Активности академика Светлане Матић иду у том првцуи ми желимо да сарађујемо са њом и њеним Друштвом „Мина Kараџић“. Веома је важно што професорка  Матић и њено Друштво раде на афирмацији српске културе у Аустрији, али и на сарадњи са Аустријанцима“, каже Никола Лончар, први човек ТФН. Рођен је у Земуну 1954. године. Емигрирао је  1973. године у САД. Радио је на пословима обезбеђења и проучавао сигурносне системе. Враћа се 1990. у Србију и са фабриком „Фасо“ развија тридесет система за безбедност. Одлази за Америку поново и отвара агенцију за детективске послове и осигурање, чиме се дуго професионално бавио. Бави се проналазаштвом и има неколико патената у САД. Председник је Теслине научне фондације. Инцијатор прославе Теслин дан која јеградски празник у Филаделфији. Организатор Kонференције о Николи Тесли у Њујорку и Београду. Никола Лончар живи у Филаделфији,а посећује родни Земун. Теслина науна фондациа је током 2021. године, поред академика Светлане Мтаић из Беча, одликовала  Теслином медаљом најбоље ученике из Баточине и Ниша, научнике др Владимира Гречића и др Борка Ђорђевића, активнисте Удружења „Теслин торањ у Србији“ из Лесковца, радника Хидроелектране Вучје. ТНФ планира да током септембра посети ХЕ „Ђердап“, Матицу српску у Новом Саду и академика  Матију Бећковиће, којима ће доделити своје награде.

Марко Лопушина

У Бечу је јуче, на згради Rasumowskygasse 22 у трећем бечком округу, постављена спомен-плоча Вилхелмини Мини Караџић, ћерки реформатора српског језика Вука Стефановића Караџића, чији се споменик налази испред исте зграде окружен цвећем и зеленилом.

На спомен-плочи на немачком и српском језику, поред слике Мине Караџић, написани су њено име, година рођења и смрти, као и да је била аустријско-српска сликарка и књижевница.

Спомен-плочу је поставило Аустријско-српско културно друштво “Вилхелмина Мина Караџић” које се у својим активностима, између осталог, залаже за оживљавање лика и дела Мине Караџић, песникиње, преводиоца и прве српске сликарке.

Вилхелмина Караџић (1828-1894) је била једно од тринаесторо деце Вука Караџића и Ане Круас Караџић. Они су своју мушку децу крстили у православној, а женску у католичкој цркви. Била је сликарка, књижевница и секретарица свог оца. Превела је књигу „Српских народних приповједака“ на немачки језик, а Вук је тај превод посветио Јакобу Гриму који је написао предговор.

Писала је стихове и прозу. Била је у пријатељству са песникињом Милицом Стојадиновић Српкињом.
Била је у преписци са многим личностима свог времена. Део тих писама је преведен са немачког и објављен у књизи „Писма Мине Караџић Вукомановић“ .

Живела је у Бечу са родитељима у разним зградама, али је ова адреса остална трајно записана.

Православље је узела када се удала за професора Алексу Вукомановића 1858. Умрла је у Бечу од уремије. Кад је пренета у Београд, сахрањена је у гробу њеног мужа Алексе на Ташмајдану. Почетком 20. века њихове кости заједно са синовљевим су пренете у Савинац код Горњег Милановца где су сахрањене у крипти породичне цркве Вукомановића, где данас почива.

Подсећамо да је постављач спомен-плоче Мини Караџић професорка у аустријској школи Светлана Матић објавила књигу “Певам дању, певам ноћу – Писма Мини Караџић” на српском и немачком језику, у којима је истакла значај и допринос Вукове ћерке у очувању српског језика и националног и културног идентита.

Аустријско-српско културно друштво “Вилхелмина Мина Караџић” је и основано пре две године са задатаком да развија узајамне везе и културну сарању између аустријских Срба и града и покрајине Беч.

“Управа града Беча нам је у врло кратком року одобрила постављање ове спомен плоче, као и станари здања у коме је живела Мина Караџић. Власник зграде г. Уриах Клаус изразио је задовољство што ће на згради стајати подсећање на Мину Караџић, која је стварала мостове пријатељства између два народа”, каже Светлана Матић.

Ова председница друштва најављује своје интересовање за постављање спомен плоча Милуитина Миланквића, архитекте који је градио Беч и научника космичког времена, као и бисте Николе Тесле на Техничком факултету у Грацу, где је српски геније студирао. Ових дана из штампе излази и књига “Срби у Аустрији” на немачком језику, која је намењена бечког читалачкој публици.

Званично отварање спомен-плоче Мине Караџић у Бечу предвиђено је на Видовдан, уколико епидемиолошке мере, везане за Ковид 19 буду дозволиле.

Tim povodom, prof. Svetlana Matić je izjavila:

"Veoma sam srećna i ponosna što sam dobitnica Srebrne Tesline medalje i Zahvalnice zbog zasluga na polju obrazovanja i kulture, učinjenih za srpski narod, a zahvaljujući odluci Tesline naučne fondacije iz Filadelfije i predsednika Nikole Lončara. U nadi da ću u daljem radu opravdati poverenje i ovako visoko odlikovanje, zahvaljujem se članovima, predsedniku i počasnom direktoru, ove ugledne institucije, koji su odlučivali o nagradama." Najveći srpski i svetski genije Nikola Tesla, govorio je:"Kada sam bio suočen sa nekim iscrpljujućim zadatkom, radio bih na njemu i vraćao se ponovo i ponovo dok ga ne bih završio. Tako sam praktikovao dan za danom, od jutra do noći. Isprva je to zahtevalo snažan mentalni napor usmeren protiv sklonosti i želja, ali kako su godine prolazile, ovo suprostavljanje je slabilo, i na kraju moja volja i želja postale su jedno i isto. Takve su one i danas, i to je tajna svih mojih uspeha."

Komunikacioni centar za saradnju srpske dijaspore i matice pod pokroviteljstvom Tesline naučne fondacije iz Filadelfije, pokreće veliko istraživanje usmereno na ideje o povezivanju dijaspore i matice.

"Istraživanje će se obaviti putem Interneta, a biće anketirano više od 5.000 pripadnika srpskog naroda širom sveta", saopštila je Teslina naučna fondacija.

Tim sociologa, psihologa i stručnjaka za komunikacije okupljen oko Komunikacionog centra za saradnju srpske dijaspore i matice od istraživanja očekuje da pravilno definiše probleme i predloži moguća rešenja u vezi sa budućnošću srpskog naroda i povezivanja svih Srba iz sveta sa maticom.

Teslina naučna fondacija poziva sve Srbe sveta da učestvuju u ovoj anketi:

"Svi zainteresovani mogu samostalno popuniti posebno osmišjen i dizajniran upitnik na adresi www.teslinnarod.com.

Popunite anketni formular ako ste iz dijaspore ili ako ste iz matice. Pomozite nam da istražimo našu srpsku dijasporu i našu otadžbinu".

Otvorite sajt:

http://teslaspeople.com/?fbclid=IwAR3XG16rIJOBNx9Lyg1ZecoBnm1aMxYV2HMhGK7z3fR1u_4c-lapJrqXN3o

Ovu poruku i sajt TNF širite dalje našim ljudima i našim organizacijama u rasejanju i matici.

Predlagači najkvalitetnijih ideja imaće priliku da ih detaljnije obrazlože putem društvenih platformi Tesline naučne fondacije (TeslaTalk.TV, Zoom video konferencije, socijalne mreže). Neki od njih će biti intervjuisani u okviru projekta "Teslin narod", u nastavku dokumentarnog serijala, pod istim imenom, čiji je idejni tvorac Nikola Lončar, osnivač i predsednik Tesline naučne fondacije iz Amerike.

Projekat istraživanja stavova srpske dijaspore i matice podržala je Uprava za dijasporu Ministarstva spoljnih poslova Srbije. Rezultati istraživanja će biti objavljeni u vreme Savindana.

Marko Lopušina

Prelistavajući dokumentaciju, pronašla sam pesmu koju mi je posvetio i poklonio kolega Miša Hadži Čurović Vičavski 31. oktobra 2014. godine, prilikom promocije knjige "O ljubavi s ljubavlju", na štandu udruženja "Poeta", u hali 4, na  Sajmu knjiga u Beogradu. Ovim putem želim, još jednom, da mu se zahvalim na divnim stihovima.