Када се човек рађа, онда му Бог подари мисију на овом свету и све човекове намере, прегнућа и инспирације иду ка циљу који му је у полазном моменту предодређен. Путеви до циља могу бити различити: прави, дијагонални, кривудави, узлазни...али на том ходочашћу људско биће је испуњено посебном енергијом за остварење свог јединственог пројекта, који само оно најбоље разуме.

    Дијалог је форма говора у којој се сви људи најбоље осећају, јер се на тај начин остварује комуникација са особом блиском саговорнику, ка којој је усмерена извесна енергија, па се тада узајамно осећају вибрације хуманизма, које освежавају људске  емоције, ум и душу.

    Замишљени дијалог постигнут у облику писама је форма књижевне комуникације која је идеална, јер ослобађа мисаони и емотивни систем, па  даје стварни облик замишљеном дијалогу писцу и читаоцу. У овом разговору нема тишине, јер и ако постоји, она има своју креативну функцију, попут музике и обојености емоцијама.

    Књижевница Светлана Матић ову врсту књижевне технике доводи до савршенства, па читалац њеног дела остаје импресиониран свим нивоима педантне структуре дела. Смењују се мисаоне фазе, префињени емотивни искази, поетски лирски тонови са питорескним сликама. Посебно однегован књижевни стил Светлане Матић постао је препознатљив, аутентично изванредан, богат језички, књижевно и виузуелно .

    Све мисли и слике у делу су искристалисане, јасно осветљене, означене и уверљиве. Пред читаоцем се отвара декор сцене и личности које у комуникацији отварају богат свет са многим пројекцијама и рефлексијама животних околности.

    У књижевном делу „Поздрав Милици Стојадиновић Српкињи“, доминира нежни лик песникиње, која је својом поезијом и културним креацијама задивила Европу 19. века. Наспрам песникиње, у новом облику комуникације, као на екрану обраћа јој се књижевница Светлана Матић, откривајући нам сву лепоту стваралаштва Врдничке виле Милице Стојадиновић Српкиње. Њену изузетно лепу појавност осликава на посебан начин, визурама речи и објективним ликовним остварењима која је представљају паралелно, синхроно са књижевним поступком ауторке. И у том распореду грађе, представљања, сви детаљи су маестрално презентовани као под рефлекторима који осветљавају драмску сцену.

    Када је у питању изврсна српска песникиња Милица Стојадиновић Српкиња, онда неоспорно постоје линије које је везују за еминентна имена српске и европске културе, књижевности, са којима је остварила комуникације: Вук и Мина Караџић, Љуба Ненадовић, Бранко Радичевић, Лудвиг Аугуст Франкл, Кнез Михаило, Петар Петровић Његош, Габријел Зајдл...

    Фантастичним додирним тачкама у мрежном ткиву Светланиног дела повезују се књижевни ствараоци епохе романтизма и граде мрежу комуникације која би задивила и савремено доба модерних конверзација. Слични по мислима и емоцијама, идејама и ставовима повезивали су се у венац лепоте говора и писања. Они су били предводници новог времена и проходности нових идеја, а иза њих је остајао свет који их је пратио или их није могао пратити и разумети.

    Милица Стојадиновић Српкиња је припадала авангарди тог новог доба својом профињеношћу, племенитим националним осећањем, стилом, писањем, говором, понашањем, свирањем гитаре, али је била несхваћена чак и од својих ближњих у породици, од своје браће која су показала изразиту завидљивост и немар према својој сјајној сестри.

    У делу Светлане Матић нијансирано се доживљава чак и боја гласа, осећа се снажна емоција, уочава нежност и грацилност као скулптура, а  као контраст томе уочавају се снага и моћ горостаса тог времена и књижевности Вука Караџића.

    Драгуљи и бисери ума и духа блистају из редова ове књиге, али и меланхолија, туга и бол, због занемарености песникиње која је свој светли глас подарила свету, а остала несхваћена, изолована у основној друштвеној ћелији - својој породици којој је она подарила брилијанте своје душе. Њена позиција је била, вероватно, и позиција многих жена, занемарених у породици и друштву тога времена.

    Кроз дело промичу ведри, оптимистични тонови визуелизација и хармоније природе. На овим лепим сликама конструисала се естетика  књижевности и културе, као полазишта и финалног резултата ауторкиних опсервација, али је било и одраза  сенки облака над тим чаробним поетским просторима.

    Маркирање људског дара као Божјег завета који је поклоњен изванредним личностима на различитим тачкама планете је спона за таленте који су инспирација ауторке дела „Поздрав Милици Стојадиновић Српкињи“. Сама реч - ПОЗДРАВ - у оквиру насловне синтагме је веровање да постоји вечни живот и вечно време за разговоре са посебним личностима са различитих тачака хемисфере. Догодило се да су те тачке врло педантно исцртане на линијама које су сјајно повезане моћним речима од Фрушке горе, Врдника, Стражилова до Београда и Беча, па мрежно ткиво личи на импресивно савремено повезивање тачака света попут комуникација мобилном телефонијом.

    Јасно је да је Беч био веома погодан за културни развој водећих књижевника из Србије у 19. веку. У тој средини богате културе и разумевања ширили су своје видике, стварали и тако дали велики допринос српској и европској култури. Милица Стојадиновић Српкиња била је боље схваћена у Бечу као авангардна уметница, него што су је разумели у њеном, српском народу.

    Задивљује епистоларна форма дела у којој су присутна непосредна обраћања ауторке Светлане Матић песникињи, са свим дивљењем, уважавањем и поштовањем њеног дела. Време није избрисало сећање на Милицу Стојадиновић Српкињу. Светлана Матић је апострофирала имена аутора који су се бавили њеним делом, поетске манифестације које носе име песникиње, улице које су означене њеним именом, са порукама да нема заборава за ауторе великих и вредних дела. Породица је била на крају њеног живота груба, немилосрдна према Милици Стојадиновић Српкињи, али јој је књижевница Светлана Матић извајала најлепши књижевни споменик и увила је у свилене тонове речи, грејући њену душу која то сигурно осећа. Осамнаест писама, је осамнаест обраћања племенитим речима ауторке: ДРАГА МИЛИЦЕ.  Делује као да смо чули осамнаест звона која певају мелодију само за Милицу Стојадиновић Српкињу, за њену душу и вечити њен сјај. Нежност је сустигла њен траг  и обасјала јој даљи пут у вечност.

    Одлично познавање материје о песникињи је присутно у сваком писму на уникатан начин који се односи на специфичну књижевну тему или  догађај.

     Суптилним тактом, емотивно, а објективно и моћно извезено је савршено дело педантним рукописом, калиграфским пером књижевнице Светлане Матић.

 

 

   Радмила Сатарић                                                                 Нови Сад,

                                                                                                     19. 8. 2023.

                                                                                              Преображење Господње