Naš jezik

VUKOV BEČ

Istoričari za austrijski glavni grad vrlo često kažu da je Vukov Beč. I to s razlogom, jer je reformator srpskog jezika Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) pola veka živeo i radio u Beču. U glavni grad je stigao iz Zemuna 1813. godine. Stvorio je Vuk S. Karadžić u Beču i nešto epohalno, srpsku ćiriličnu pismenost i srpski jezik. U britanskoj enciklopediji Britanika, Vukovo pravilo jedno slovo jedan glas, opisuje se kao jedno od najjednostavnijih i najlogičnijih sistema izgovora.

Od Vuka su srpski književnici naučili kako treba ne samo pravilno gramatički pisati već kako treba i misliti srpski, zaključuje Jovan Deretić.

Akademik Matija Bećković je 1997. godine, na proslavi godišnjice postojanja Vukove zadužbine u Beogradu, istakao: Neophodno je da se svakih 100 godina pojavi novi Vuk Кaradžić. Njagov zadatak bio bi da ponovo uvede narodni jezik u književnost. Pokazalo se da naša književnost ima neodoljivu potrebu da se odvaja od naroda i narodnog jezika do stepena kad je više niko ne čita i ne razume.

U zvaničnim dokumentima Beča, srpski narod se prvi put pominje 1670. godine, kada je car Leopold Prvi, opunomoćio Srbe i Jermene da posreduju u trgovini zapada i istoka. Prisustvo Srba u Beču evidentno je, neposredno pre i posle ukidanja turske opsade 1683. godine. Srbi tada masovno naseljavaju deo Ratzenviertel (Raška), izvan zidina grada.

Tada se među njima pojavljuje, samozvani, potomak Brankovića, despot Ilirika, grof i despot Đorđe Branković. Bio je jedan od prvih predstavnika srpskog naroda na bečkom Dvoru. Objavio je spis Slavenosrpske hronike u pet knjiga (2681 stranica). Vrata carskog grada, na lepom plavom Dunavu, pored plemstva i sveštenstva u 18. veku, otvarali su i srpski intelektualci. Matematičar, astronom, fizičar, geodet, inženjer, filozof i pesnik Ruđer Josip Bošković, prosvetitelji Dostej Obradović i Vuk S. Karadžić.

Mnogi od njih su bili diplomci, ali i profesori Bečkog univerziteta i članovi Austrijske akademije nauka. Svojim aktivnostima, Srbi su ostavili brojne tragove u austrijskoj prestonici. Knjiga The Golden Book of the Serbian Orthodox parish in Vienna (1741-1918) (Zlatna knjiga Srpske pravoslavne parohije u Beču), ovoj konstataciji ide u prilog.

Veliki reformator, pisac i sakupljač narodnih umotrvorina, Vuk Stefanović Karadžić u Beču je postao simbol srpske kulture i najpoznatiji predstavnik generacija srpskih intelektualaca, koji su se školovali i radili u austrijskoj prestonici. Zahvaljujući Vuku, Evropljani su saznali za jedan mali, ali ponosan srpski narod, koji ima bogatu kulturnu baštinu.

Vuk je o svojoj jezičkoj i kulturnoj misiji, na sledeći način govorio: Ja djela svoja radim više za potomstvo nego za sadašnji naraštaj; Ima knjiga koje je narod u početku u zvijezde kovao, a poslije su svi priznali da je ništa; a ima i na koje je narod ispočetka vikao, a poslije su priznali za dragocenije stvari. Ja pišući nikad ne mislim na današnje čitatelje od prostote nego na kritiku i potomstvo. Jezik je dobar, nego mi treba da ga učimo. Sto godina bi malo bilo najboljem spisatelju da sasvim nauči jezik orača i pastira.

Ivo Andrić, govoreći o Vuku Karadžiću, izmedju ostalog, naglasio je: „Vuk je usrdno i s pažnjom priman od Getea, do koga se u to vreme nije lako dolazilo, i blagodareći njemu, Gete se interesovao za pojedinosti naše narodne poezije i nazvao naš jezik značajnim jezikom („Eine bedeutende Sprache”). Dalje, Vuk je nemačkom istoričaru Rankeu dao materijal za njegovo delo o srpskoj revoluciji. On je napisao na nemačkom jeziku prvu knjigu o Crnoj Gori, knjiga koja je odlično pisana, doživela dva izdanja.“

Ovde su stvarali pisci i slikari: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Stjepan Mitrov Ljubiša, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Petar Kočić, Paja Jovanović, Uroš Predić, nobelovac Ivo Andrić, Nikola Tesla, Milutin Milanković, Milo Dor, Bogdan Bogdanović i mnogi drugi umetnici i naučnici.

Akademik Dejan Medaković je u jednom intervjuu istakao:

Beč je u 18. veku postao središte za štampanje naših knjiga i bibliografi beleže više od 300 naslova! Tu je, posle vekova prekida, proradila i Prva srpska štamparija koju je od Кurcbekovih naslednika otkupio Stefan Novaković, poverenik mitropolita Stefana Stratimirovića. Sigurno je da su Srbi u Beču, pa i kasnije, prisutni kao snažni nosioci balkanske trgovine. Brojni su dokazi o njihovom kul turnom uzdizanju, u prvom redu zahvaljujući školovanju u čuvenoj Bečkoj umetničkoj akademiji koju je osnovala carica Marija Terezija.

Beč je danas veliki centar srpstva u dijaspori.

Beč je danas glavni grad iseljenih Srba.

Ove dve rečenice dvojice naučnika, dr Predraga Markovića i dr Vladimira Grečića iz Beograda, najbolje odslikavaju prisustvo srpske zajednice u austrijskoj prestonici danas.

Naša istraživanja pokazala su da, u glavnom gradu Austrije, danas postoji najmanje pedeset srpskih mesta sa punim adresama, za koje naša i austrijska javnost treba da zna i treba da ih posećuje. Postoji još najmanje pedseset srpskih tragova u Beču, koji nisu zvanično upisani i obeleženi. I nјih treba da posećujemo, da ne zaboravimo da je Vukov Beč grad i srpskog naroda.

Ova knjiga je vodič kroz srpski Beč. Ona je putokaz kroz kulturu sećanja na srpsko prisustvo u austrijskoj prestonici. Modernim rečnikom kazano – ovo je vodič do srpskih destinacija našim turistima, našoj omladini na ekskurzijama, ali i našim ljudima koji žive i rade u Beču.

Naše ljude i same Austrijance, pozivamo da koristeći ovaj vodič, posete srpska mesta, čija istorija će ih još čvršće povezati i učiniti da se svi podjednako osećaju i Srbima i Bečlijama.

Autori

Beč, Vidovdan 2024. godine

Knjiga „Pozdrav Milici Stojadinović Srpkinji“ objavljena je 2019. Godine u IK „Prometej“ iz Novog Sada. Recenzent knjige je dr Vjera Rašković Zec iz Beča a lektor Tatjana Janković iz Beograda.

Recenzent Dr Vjera Rašković Zec o knjizi, između ostalog, ističe: „Nakon uspešne knjige posvećene Mini Karadžić, Svetlana Matić nas uvodi u svet još jedne velike Srpkinje, Minine prijateljice Milice Stojadinović, koja je sebi dodala prizivak Srpkinja“ A ko je, ustvari, bila Milica Stojadinović Srpkinja? Najbolja srpska književnica 19. veka, predana svim svojim bićem Srbiji. Zašto je važan „Prolog“ u knjizi Svetlane Matić? Zato što će čitalac saznati ne samo sve o Miličinom  rodoljublju, nego čak i o odnosu prema srpstvu genijalnog Nikole Tesle. Milica je bila lepotica gospodstvenih manira. Dugujemo veliku zahvalnost Svetlani Matić što je  proučila i istražila sve u vezi sa životom i književnim radom Milice Stojadinović Srpkinje. Otkrila je njenu najvredniju prepisku sa bliskim  prijateljima: Vukom Stefanovićem Karadžićem, njegovom ćerkom Minom, Njegošem, Brankom Radičevićem, Mihajlom Obrenovićem, kao i sa markantnim stranim piscima u razdoblju romantizma: Boženom Nemcovom i drugima. Sarađivala je sa  pesnikom Ludvigom Augustom Franklom, iskrenim prijateljem Srbije i Srba, ali ih je i kritikovao zbog nemarnog odnosa prema Milici, kojom su trebali da se doveka ponose, a ne da je izbace već iz drugog izdanja  „Istorije srpske književnosti“.

Najprisutnija ličnost u Miličinom životu bio je Ljubomir Nenadović. Posvetio joj je pesmu punu divljenja, ističući da su njene pesme ogledalo srpske duše.

U pretposlednjem poglavlju „Rekli su o Milici Stojadinović Srpkinji“ Svetlana Matić taksativno navodi  značajnije pisce i ličnosti, domaće i strane, citirajući njihove pohvale. Kovali su je u zvezde: Danica Vujkov, Vera Kopicl, Jara Ribnikar, Mira Alečković (prilikom  uručivanja nagrade za poeziju koja nosi ime Milice Stojadinović Srpkinje), Tanasije Mladenović, Darinka Jevrić (prilikom otvaranja 18. književnih susreta 1. oktobra 1994. g. u Novom Sadu), Matija Bečković, Petar Petrović Njegoš („Da nisam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori“), Ksenija Katanić, Jelena Ređep, Milan Savić, Ludvig August Frankl, Anica Savić, ĐorÄ‘e КriÅ¡ković. Srela se i sa nemačkim pesnikom Gabrijelom Zagdlom, čije pesme je znala napamet.

Nama Srbima u Beču biće najzanimljivije Miličino poznanstvo sa knezom  Mihajlom Obrenovićem i njegovom suprugom Julijom.

Svetlana Matić istraživala je ne samo  rukopise u Matici srpskoj vezane uz Miličin životni put, nego i njen bogati duhovni život. Pesnikinja Svetlana pesnikinji Milici posvećuje pesmu, izvlači je iz tame zaborava i uvodi ponovo u srpsku savremenu literaturu. Osvetljava lik Milice Stojadinović Srpkinje ne suhoparnom kritičkom analizom njenoga dela, već toplom epistolarnom književnom formom obračajući se Milici direktno, intimno i toplo, ali sa dužnim poštovanjem, persirajući je.

Ova knjiga Svetlane Matić nije ni esjistčka proza, ni literarnohistorijski prikaz života i dela jednog pisca, već lepa BAJKA o „Vrdničkoj vili“. Forma prijateljske korespondencije omogućava da se  bajka pretvori u fino metaforično tkivo satkano od ČINJENICA, jer Milica slavi cara Dušana i njegovo potomstvo, Kosovski boj, hajduk Veljka, Vasu Čarapića, Karađorđa, Tešiča, Čupića, Aleksića, Miloša Obrenovića, Stevana Knižanina, patrijarha Arsenija i druge srpske junake.

Tragična je sudbina Milice Stojadinović Srpkinje. Lepa, obrazovana, obdarena talentima, slavljena, odnosom braće-nebraće, nakon prodaje rodne kuće u Vrdniku, pada u krajnju bedu, u ralje gladi, alkohola. očaja i duševne bolesti u Beogradu, prestonici zemlje koju je toloko ljubila.

Ugasio se zanos u njenim očima, kako reče prijatelj joj Ljuba Nenadović.

Na kraju Svetlana Matić navodi sve manifestacije posvećene liku i delu Milice Stojadinović Srpkinje.

Zaključak o ovoj izuzetnoj  srpskoj poetesi proširuje ocenama koje o Milici daju pesnik Pero Zubac i , dakako, autorka ove izuzetne knjige.“