Knjiga o Mini Karadžić na nemačkom jeziku

Knjiga „Pevam danju, pevam noću/Pisma Mini Karaddžić“ je 2019. godine prevedena na nemački jezik. Izdavač knjige je Jugoslovensko-nemačko kulturno društvo Hilden. Prevodilac sa srpskog na nemački jezik je Dragica Šreder iz Hildena.

Share

Meet The Author

Svetlana Matić

heroina-zivota

Хероина живота Милева Марић Ајнштајн

By

Издавачи овог романа, који је писан у облику епистоларних писама, су АСКД \\\“Вилхелмина Мина Караџић\\\“ из Беча и ИК \\\“Прометеј\\\“ из Новог Сада. Рецензенти су др Вјера Рашковић Зец и Радмила Сатарић, књижевница.

Из садржаја:

Љубав и научну везу између Милеве Марић и Алберта Ајнштајна, морамо посматрати заједно, јер ова два поља јако је тешко раздвојити. Осим студентског, брачног и емотивног, делили су и интелектуални живот.

Љубав, чиста младалачка, послужила је као мотивација за рад. Обоје су били снажне личности сличних интересовања, које су се у судбоносном тренутку среле. Из тог сусрета, настали су неки од најбриљантнијих открића у науци. Вечито ће остати отворено питање да ли би до тих открића Алберт дошао, да је тим путем морао ићи сам, без Милеве. Данас са сигурношћу знамо да њихову љубав не можемо посматрати одвојено од науке. Они су се волели, а заједно су били заљубљени у науку.

Поред тога што је учествовала у раду на истраживању научних појмова у физици, Милева је присуствовала и на састанцима Академије Олимпије, коју је основао румунски студент Морис Соловин 1900. године, који је остао веран пријатељ Алберту до краја његовог живота. Прикључио се овом успешном тиму и Конрад Хабихт. Академија је постојала до 1903. године.

Милева је била пионир у феминистичком покрету. Читала је новине, сакупљала новинске чланке из Србије и света, интересовала се за временску прогнозу. У то време није било лако да Милева постане призната у научним круговима, иако је поседовала генијалност, коју нико не може да јој оспори.

Њујорк тајмс 1990. године, писао је: Иза бриљантних теорија Алберта Ајнштајна о светлости, простору и времену можда стоји његова прва супруга Милева Марић, сматрају поједини истраживачи који су проучавали њихову преписку.

Свој први чланак Ајнштајнови су завршили 1900. године и то је био њихов заједнички рад. Алберт је рекао: Дао сам професору Јунгу копију нашег рада. Међутим, чињеница је да је тај заједнички рад само он потписао. Роза Монтерова има образложење за овакав догађај: Зато што је потпис једне жене тада дискредитовао научни рад. И зато што је Милева желела да Ајнштајн успе, како би се са њом оженио.

Да бих Вам указала поштовање због свега што сте постигли у области науке и афирмисали Србију, одлучила сам да Вам на Ваш 150. рођендан посветим ову књигу. Много сте нас задужили, драга Милева, јер сте се свим својим бићем упустили у научне токове из области математике и физике и то у 19. веку, веку у којем су жене имале мање права од мушкараца. Ви сте се својим делом и животом борили, против дискриминације жена, која је и данас, нажалост, присутна у многим областима друштвеног живота, иако у то време није постојала међународна Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена.

Пишући ову књигу, жеља ми је била да Милева Марић изађе из заборава у српској и у светској јавности. Намера ми је била да истражим удео, значај и допринос Милевин у стваралаштву и научном раду Алберта Ајнштајна. Ова књига, написана у облику епистоларних писама, осврт је на заслуге ове велике жене на пољу науке, али и њен допринос очување породичних, традиционалних и моралних постулата, који су данас, више него икада до сада, озбиљно уздрмани. Књига се базира на коресподенцији, чињеницама, литератури и изјавама савременика. Акценат је стављен на године љубави, двоје научника, бриљантног интелекта, заједничког тимског и научног рада и разлаза.

Предлажем да се Милеви Марић постхумно додели диплома на Техничком универзитету у Цириху, који је основан 1855. године под именом Швајцарски политехникум, с обзиром да је тамо завршила студије и положила све испите. Имајући у виду чињеницу да ETH Цирих, има репутацију светске класе у науци и технологији и да се сврстава у групу три до пет најбољих универзитета у Европи, а да је један од 15 до 20 најбољих универзитета у свету, то би и за њега и академске кругове, додела дипломе, била обавеза и задатак који треба да испуне. Милева је диплому заслужила. То што је у то време на овом факултету 97% студената мушког пола дипломирало, а 3% студената женског пола није, доказ је женске дискриминације у образовном систему тог доба, коју је нажалост, Милева осетила на сопственој кожи.

За будуће генерације које долазе, живот и дело Милеве Марић и Алберта Ајнштајна су врло значајни и поучни.

tragovi-beckih-srba

Tragovi bečkih Srba

By

VUKOV BEČ

Istoričari za austrijski glavni grad vrlo često kažu da je Vukov Beč. I to s razlogom, jer je reformator srpskog jezika Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) pola veka živeo i radio u Beču. U glavni grad je stigao iz Zemuna 1813. godine. Stvorio je Vuk S. Karadžić u Beču i nešto epohalno, srpsku ćiriličnu pismenost i srpski jezik. U britanskoj enciklopediji Britanika, Vukovo pravilo jedno slovo jedan glas, opisuje se kao jedno od najjednostavnijih i najlogičnijih sistema izgovora.

Od Vuka su srpski književnici naučili kako treba ne samo pravilno gramatički pisati već kako treba i misliti srpski, zaključuje Jovan Deretić.

Akademik Matija Bećković je 1997. godine, na proslavi godišnjice postojanja Vukove zadužbine u Beogradu, istakao: Neophodno je da se svakih 100 godina pojavi novi Vuk Кaradžić. Njagov zadatak bio bi da ponovo uvede narodni jezik u književnost. Pokazalo se da naša književnost ima neodoljivu potrebu da se odvaja od naroda i narodnog jezika do stepena kad je više niko ne čita i ne razume.

U zvaničnim dokumentima Beča, srpski narod se prvi put pominje 1670. godine, kada je car Leopold Prvi, opunomoćio Srbe i Jermene da posreduju u trgovini zapada i istoka. Prisustvo Srba u Beču evidentno je, neposredno pre i posle ukidanja turske opsade 1683. godine. Srbi tada masovno naseljavaju deo Ratzenviertel (Raška), izvan zidina grada.

Tada se među njima pojavljuje, samozvani, potomak Brankovića, despot Ilirika, grof i despot Đorđe Branković. Bio je jedan od prvih predstavnika srpskog naroda na bečkom Dvoru. Objavio je spis Slavenosrpske hronike u pet knjiga (2681 stranica). Vrata carskog grada, na lepom plavom Dunavu, pored plemstva i sveštenstva u 18. veku, otvarali su i srpski intelektualci. Matematičar, astronom, fizičar, geodet, inženjer, filozof i pesnik Ruđer Josip Bošković, prosvetitelji Dostej Obradović i Vuk S. Karadžić.

Mnogi od njih su bili diplomci, ali i profesori Bečkog univerziteta i članovi Austrijske akademije nauka. Svojim aktivnostima, Srbi su ostavili brojne tragove u austrijskoj prestonici. Knjiga The Golden Book of the Serbian Orthodox parish in Vienna (1741-1918) (Zlatna knjiga Srpske pravoslavne parohije u Beču), ovoj konstataciji ide u prilog.

Veliki reformator, pisac i sakupljač narodnih umotrvorina, Vuk Stefanović Karadžić u Beču je postao simbol srpske kulture i najpoznatiji predstavnik generacija srpskih intelektualaca, koji su se školovali i radili u austrijskoj prestonici. Zahvaljujući Vuku, Evropljani su saznali za jedan mali, ali ponosan srpski narod, koji ima bogatu kulturnu baštinu.

Vuk je o svojoj jezičkoj i kulturnoj misiji, na sledeći način govorio: Ja djela svoja radim više za potomstvo nego za sadašnji naraštaj; Ima knjiga koje je narod u početku u zvijezde kovao, a poslije su svi priznali da je ništa; a ima i na koje je narod ispočetka vikao, a poslije su priznali za dragocenije stvari. Ja pišući nikad ne mislim na današnje čitatelje od prostote nego na kritiku i potomstvo. Jezik je dobar, nego mi treba da ga učimo. Sto godina bi malo bilo najboljem spisatelju da sasvim nauči jezik orača i pastira.

Ivo Andrić, govoreći o Vuku Karadžiću, izmedju ostalog, naglasio je: „Vuk je usrdno i s pažnjom priman od Getea, do koga se u to vreme nije lako dolazilo, i blagodareći njemu, Gete se interesovao za pojedinosti naše narodne poezije i nazvao naš jezik značajnim jezikom („Eine bedeutende Sprache”). Dalje, Vuk je nemačkom istoričaru Rankeu dao materijal za njegovo delo o srpskoj revoluciji. On je napisao na nemačkom jeziku prvu knjigu o Crnoj Gori, knjiga koja je odlično pisana, doživela dva izdanja.“

Ovde su stvarali pisci i slikari: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Stjepan Mitrov Ljubiša, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Petar Kočić, Paja Jovanović, Uroš Predić, nobelovac Ivo Andrić, Nikola Tesla, Milutin Milanković, Milo Dor, Bogdan Bogdanović i mnogi drugi umetnici i naučnici.

Akademik Dejan Medaković je u jednom intervjuu istakao:

Beč je u 18. veku postao središte za štampanje naših knjiga i bibliografi beleže više od 300 naslova! Tu je, posle vekova prekida, proradila i Prva srpska štamparija koju je od Кurcbekovih naslednika otkupio Stefan Novaković, poverenik mitropolita Stefana Stratimirovića. Sigurno je da su Srbi u Beču, pa i kasnije, prisutni kao snažni nosioci balkanske trgovine. Brojni su dokazi o njihovom kul turnom uzdizanju, u prvom redu zahvaljujući školovanju u čuvenoj Bečkoj umetničkoj akademiji koju je osnovala carica Marija Terezija.

Beč je danas veliki centar srpstva u dijaspori.

Beč je danas glavni grad iseljenih Srba.

Ove dve rečenice dvojice naučnika, dr Predraga Markovića i dr Vladimira Grečića iz Beograda, najbolje odslikavaju prisustvo srpske zajednice u austrijskoj prestonici danas.

Naša istraživanja pokazala su da, u glavnom gradu Austrije, danas postoji najmanje pedeset srpskih mesta sa punim adresama, za koje naša i austrijska javnost treba da zna i treba da ih posećuje. Postoji još najmanje pedseset srpskih tragova u Beču, koji nisu zvanično upisani i obeleženi. I nјih treba da posećujemo, da ne zaboravimo da je Vukov Beč grad i srpskog naroda.

Ova knjiga je vodič kroz srpski Beč. Ona je putokaz kroz kulturu sećanja na srpsko prisustvo u austrijskoj prestonici. Modernim rečnikom kazano – ovo je vodič do srpskih destinacija našim turistima, našoj omladini na ekskurzijama, ali i našim ljudima koji žive i rade u Beču.

Naše ljude i same Austrijance, pozivamo da koristeći ovaj vodič, posete srpska mesta, čija istorija će ih još čvršće povezati i učiniti da se svi podjednako osećaju i Srbima i Bečlijama.

Autori

Beč, Vidovdan 2024. godine

abb268059c625c78bbd8293be39f759f

Knjiga „Srbi u Austriji“ na nemačkom jeziku

By

Knjiga „Srbi u Austriji“ na nemačkom jeziku objavljena je 2021. godine u Novom Sadu, u izdavačkoj kući „Prometej“. Izdavač knjige je Zajednica srpskih klubova u Beču. Organizator projekta je Austrijsko-srpsko kulturno društvo „Vilhelmina Mina Karadžić“ iz Beča. Autori knjige su Svetlana Matić i Marko Lopušina. Prevodilac sa srpskog na nemačko izdanje je Michael Rašanović.

9102ba9aa74bd3587599bf55e91405f8

Dečji biseri

By

„Vaspitno-obrazovni rad sa decom zahteva da se metodično i sistematski podstiče njihovo razmišljanje o svetu i sredini u kojoj svakodnevno žive. Radeći sa učenicima u toku časova i van njih, došla sam do njihovih zanimljivih iskaza, originalnih iskri njihovog uma koje odslikavaju mnoge nijanse dečijih i generacijskih odnosa. Svet iz dečjeg ugla posmatranja uvek je zanimljiv i osoben. Moja namera u izradi ovog priručnika je omogućiti na lak način međuvršnjačko upoznavanje, zatim da roditelji i drugi čitaoci, koji se bave razvojem i vapitanjem dece, upoznaju svet detinjstva predstavljen njihovim srcem i umovanjem. Knjiga ima i motivacionu dimenziju jer može da podstiče čitaoce, male i odrasle, da svoje odnose prema odnosima u porodici, školi i društvu osvetljava i oplemenjuje. Pored toga, sadržaj knjige pruža mogućnost identifikacije, samoposmatranja i javljanja želje da se i oni prihvate stvaralaštva i razmišjanja o životu i budućnosti. „Dečji biseri“ biće rado čuvani od učenika čije su misli u njoj sadržane. Zato se može očekivati da će ova knjiga biti porodična čitanka i izvor teme za razgovore o aktuelnim pitanjima dečjeg sveta.

Knjiga je autorsko izdanje, štampana u „Čigoja štampi“ 2011. godine u Beogradu. Recenziju za knjigu pod nazivom „Dečji biseri“ – ogledalo za vaspitače napisao je prof. Dr Drago Pantić iz Beograda.

Specijalnu plaketu „Sima Cucića“ za stvaralaštvo u dijaspori, za knjigu „Dečji biseri“, autorki je dodelio Banatski kulturni centar Novo Miloševo, u maju 2012. godine.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Nastavni listovi za nastavu na maternjem jeziku

By

Priručnik „Nastavni listovi za nastavu na maternjem jeziku“ u izdanju „Prosvetnog pregleda“ iz Beograda ugledao je svetlost dana 2010. godine.

Namenjen je učenicima koji uče maternji jezik u inostranstvu. Nastao je kao rezultat potreba i želja nastavnika, učenika i roditelja usled nedostatka odgovarajuće literature, u cilju da se lakše nauÄči maternji jezik i usvoje najvažnija gramatička pravila. Nastavni listovi su sastavljeni tako da zadovoljavaju princip individualizacije u nastavnom procesu.

Priručnik sadrži dva dela. Sadržaji i vizuelni materijali su potpuno isti u oba pisma. Na koricama je napisan naziv latinicom i ćirilicom, tako da su oni sastavni deo jedne celine, pri čemu se ni jedno od ta dva pisma ne favorizuju, već se mogu koristiti po potrebi u zavisnosti od nastavnog plana i programa u vaspitno-obrazovnom sistemu.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Naš jezik

By

Bukvar „Naš jezik“ izašao je iz štampe 2010. godine u izdanju „Prosvetnog pregleda“ iz Beograda. Recenzenti udžbenika su prof. Ana Šebešćen iz Švedske, Dr Ljubica Prodanović iz Beograda i Nevenka Kraguljac, diplomirani pedagog iz Beograda.

Udžbenik „Naš jezik“ je namenjen učenicima koji uče maternji jezik u inostranstvu. Nastao je kao rezultat potreba i želja nastavnika, učenika i roditelja usled nedostatka odgovarajuće literature, u cilju da se lakše nauči maternji jezik.

Udžbenik sadrži dva dela u kojima se obrađuju štampana slova latinice i ćirilice. Sadržaji i vizuelni materijali su potpuno isti u oba pisma. Na koricama je napisan naziv latinicom i ćirilicom, tako da su oni sastavni deo jedne celine, pri čemu se ni jedno od ta dva pisma ne favorizuju, već se mogu koristiti po potrebi u zavisnosti od nastavnog plana i programa u vaspitno-obrazovnom sistemu. Na početku svakog dela nalazi se pesma kao dobrodošlica učenicima prvog razreda. Svakom slovu je posvećeno četiri strane u okviru kojih su sadržaji i slike predmeta koji počinju određenim slovom. Učenici su u prilici da usvoje određene matematičke pojmove , kao na primer, brojeve od nula do deset, koji se provlače kroz tekst. Takođe su prisutni i pojmovi koji se odnose na: imena ljudi, delove ljudskog tela, osobine ljudi, rodbinske veze i odnose, različite vrste zanimanja i raspoloženja, školsko i životno okruženje učenika, predmete u svakodnevnoj upotrebi, odeću i obuću, namirnice u ishrani, raznovrsne vrste jela i pića, nazive dana u nedelji, nazive biljaka i  životinja, saobraćajna sredstva, geografske nazive, vremenske prilike, a sve u cilju proširivanja znanja i bogaćenja rečnika učenika, kao i razvoja usmenog i pismenog izražavanja. Predviđen je i radni prostor radi uvežbavanja određenog slova.

Ovaj udžbenik ima cilj da podstiče aktivnost učenika korišćenjem maternjeg jezika, pisanjem, čitanjem i razvojem likovnog stvaralaštva. Ovu prvu knjigu treba detetu sačuvati kao dokument u razvoju kreativnosti i trajnu uspomenu na početke opismenjavanja na maternjem jeziku.

Рецензије

Још нема коментара.

Будите први који ће написати рецензију за „Knjiga o Mini Karadžić na nemačkom jeziku“

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Povezane knjige

hvala-ti-majko-mila

Hvala ti majko mila

Kada zabruje milozvučni tonovi biranih reči već na prvoj stranici knjige, i razviju u percepciji čitaoca raskošnu impresiju slike, filma, pokreta, onda se čitalac našao u zemlji ili knjizi čaroliji sa predelima raskošnog sjaja koji stiže detetu iz očiju MAJKE. Odrasle čitaoce sećanje vraća u taj raskošni vrt sreće pod krovom majčine ruke, a decu čine radosnom pod maminim magičnim suncokretom.

Humani svet detinjstva kreiran ljubavlju roditelja je najvrednija riznica života. Projekcija ovakvog detinjstva jeste – siguran, lep i stabilan život, bogat mnogim pozitivnim svojstvima, koji Svetlana Matić sugeriše svojom savršenom zbirkom pesama „Hvala ti majko mila“. Reči su u delu selektirano fine i usklađene kao prirodni tokovi u višeslojnim kaskadama strukture zbirke.

Kompozicija zbirke pesama je iskazana u dvoglasu. Čuju se tonovi iskusnog, a nežnog majčinog glasa i tonovi dečjeg suptilnog glasa koji zajedno grade poseban poetsko muzički spoj osećajnosti. Jer, spoj ovih glasova jeste MUZIKA visoke osećajnosti.

(Majka rodi- ti si me rodila; majka mazi- Radovala si se mom dolasku na svet ; Majka voli neizmerno- Učila si me da hodam i napravim svoje prve korake; U njenom oku tvoj lik postoji- Kada si me u bolnici prvi put ugledala i primila na svoje grudi bila si presrećna; Majka je jedna i tvoj je koren- Tvoja ljubav prema meni najbolji je lek.)

U prvom delu zbirke naslovljenom „JEDNA JE MAJKA“ kroz četiri pesme prisutan je univerzalni glas i univerzalni stav koji saopštava istinu i suštinu života, a tu lepu istinu treba ponavljati i osvežavati pamćenje na zasluge i značenje pojma MAJKA. Majka je kreator čovekovog života od momenta pojavljivanja njegovog pupoljka, pa do rođenja i odvijanja celokupnosti ljudskog egzistiranja. Od majke zavisi mali čovek (dete), ali i veliki čovek, pa i ceo svet…

Na jezičko – poetskom nivou ovog dela zbirke prisutan je interesantan raspored reči koje stimulišu i sugerišu prijatnu atmosferu, njenu dinamiku i estetiku. Imenice, pridevi, glagoli, u kombinaciji sa prilozima za način stilizovano grade kup uzrasta života do njegove uzornosti koja je ostvarenje životnog sna, jer taj životni san za majku je SREĆNO DETE, odnosno SREĆAN ČOVEK. Ove sintagme postaju snažne misaone celine koje se adaptiraju u svest čitaoca.

„Mali ljudi koje mi zovemo ’deca’ imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao odrasli i mudri ljudi zaboravljaju. Upravo gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo odavno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom , ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost“ (Ivo Andrić)

Drugi deo knjige je naslovljen apostrofiranjem značenja pojma

„DRAGA MAMA“.

U ovom segmentu književnica Svetlana Matić, kroz dečje obraćanje, uspostavlja nepohodnu ravnotežu ljubavi između deteta i majke, znajući da je ona realna, jer „Dobro se dobrim vraća“.

Stižu medalje na prsa majke, jer je znala da u životu, kao i u sportu, redovna angažovanja sa silinom osećajnosti donose medalje,

(Ti si me ohrabrivala, voljena majko; Pamtim tvoj prvi poljubac. Baš si nežna, draga mama!; Volela si me beskrajno; Moje greške si ispravljala sa mnogo ljubavi i strpljenja. Hvala ti majko mila!; Imala si strpljenja za moje gluposti i bezobrazluke. Sve poteškoće i probleme rešavale smo zajedno.; U školu si me često pratila; Tvoja mudrost je ogromna; Znam da si za mene uvek tu; Ti si moj anđeo čuvar!; Ljubav je moja ko more duboka.)

Recipročna je amplituda osećajnosti uz obilje epiteta, atributskih formi koje izlaze iz poznatih klišea, kao što i grafički obik zbirke izlazi iz ustaljenih formi po svojoj modernosti i savršenim ilustracijama, koje zaslužuju izvrsne epitete.

Srce Svetlane Matić dobro zna za odraze sveta detinjstva u perspektivu kompletnog života. Zato ona u svom delu humano gradi jedan cvetni vrt dečje osećajnosti kroz verbalni i neverbalni govor , kroz stav i pokret, kroz dodir nežnosti, pažnju, manifestacije koje postaju sredstva govora, jezici sporazumevanja i sigurnosti koja se postiže u kopči sa majkom kao gravitacionim poljem ljudskog života. Stiče se utisak da na tom polju majka ima hiljade pogleda, hiljade ruku , hiljade toplih reči, hiljade osmeha za svoje dete koje jedino tako korača sigurno i stupa na horizont života. Sva prezentovanja majčine ljubavi su stubovi sigurnosti na tom širokom prospektu sa mnogim usputnim mamcima…

U savremenom svetu koji ipak funkcioniše nesimetrično u mnogim aspektima, iako je kosmos uređen na principu harmonije, u poetskom svetu Svetlane Matić odnos majka- dete je uređen po principima harmonije kosmosa, kao simetrična relacija kosmičkog sistema. Svet majka – dete je poseban univerzum pun svetlosti. Pojmovi SVETLOST i MATI suština su imena, prezimena i dela autorke Svetlane Matić, kao snažno ugrađene karakterne crte ličnosti (NOMEN EST OMEN- IME JE ZNAK). Ravnoteža je uspostavljena u okvirima davanja i uzvraćanja ljubavi između majke i deteta. Simbolično je to predstavljeno njihovim držanjem za ruke tekstualno i likovno, kao što to čine zvezde koje blistaju, šapućući jedna drugoj poruke.

Poentski elementi knjige Svetlane Matić su humanog karaktera i univerzalnog značenja za ceo ljudski rod, jer predstavaljaju lanac života u kome je odnos majka- dete: koren, cvet i polen života na našoj planeti.

Recenzija prof. Radmila Satarić

0815fc39508e53e8761eed9b3d439f71

Pozdrav Milici Stojadinovic Srpkinji

By

Knjiga „Pozdrav Milici Stojadinović Srpkinji“ objavljena je 2019. Godine u IK „Prometej“ iz Novog Sada. Recenzent knjige je dr Vjera Rašković Zec iz Beča a lektor Tatjana Janković iz Beograda.

Recenzent Dr Vjera Rašković Zec o knjizi, između ostalog, ističe: „Nakon uspešne knjige posvećene Mini Karadžić, Svetlana Matić nas uvodi u svet još jedne velike Srpkinje, Minine prijateljice Milice Stojadinović, koja je sebi dodala prizivak Srpkinja“ A ko je, ustvari, bila Milica Stojadinović Srpkinja? Najbolja srpska književnica 19. veka, predana svim svojim bićem Srbiji. Zašto je važan „Prolog“ u knjizi Svetlane Matić? Zato što će čitalac saznati ne samo sve o Miličinom  rodoljublju, nego čak i o odnosu prema srpstvu genijalnog Nikole Tesle. Milica je bila lepotica gospodstvenih manira. Dugujemo veliku zahvalnost Svetlani Matić što je  proučila i istražila sve u vezi sa životom i književnim radom Milice Stojadinović Srpkinje. Otkrila je njenu najvredniju prepisku sa bliskim  prijateljima: Vukom Stefanovićem Karadžićem, njegovom ćerkom Minom, Njegošem, Brankom Radičevićem, Mihajlom Obrenovićem, kao i sa markantnim stranim piscima u razdoblju romantizma: Boženom Nemcovom i drugima. Sarađivala je sa  pesnikom Ludvigom Augustom Franklom, iskrenim prijateljem Srbije i Srba, ali ih je i kritikovao zbog nemarnog odnosa prema Milici, kojom su trebali da se doveka ponose, a ne da je izbace već iz drugog izdanja  „Istorije srpske književnosti“.

Najprisutnija ličnost u Miličinom životu bio je Ljubomir Nenadović. Posvetio joj je pesmu punu divljenja, ističući da su njene pesme ogledalo srpske duše.

U pretposlednjem poglavlju „Rekli su o Milici Stojadinović Srpkinji“ Svetlana Matić taksativno navodi  značajnije pisce i ličnosti, domaće i strane, citirajući njihove pohvale. Kovali su je u zvezde: Danica Vujkov, Vera Kopicl, Jara Ribnikar, Mira Alečković (prilikom  uručivanja nagrade za poeziju koja nosi ime Milice Stojadinović Srpkinje), Tanasije Mladenović, Darinka Jevrić (prilikom otvaranja 18. književnih susreta 1. oktobra 1994. g. u Novom Sadu), Matija Bečković, Petar Petrović Njegoš („Da nisam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori“), Ksenija Katanić, Jelena Ređep, Milan Savić, Ludvig August Frankl, Anica Savić, ĐorÄ‘e КriÅ¡ković. Srela se i sa nemačkim pesnikom Gabrijelom Zagdlom, čije pesme je znala napamet.

Nama Srbima u Beču biće najzanimljivije Miličino poznanstvo sa knezom  Mihajlom Obrenovićem i njegovom suprugom Julijom.

Svetlana Matić istraživala je ne samo  rukopise u Matici srpskoj vezane uz Miličin životni put, nego i njen bogati duhovni život. Pesnikinja Svetlana pesnikinji Milici posvećuje pesmu, izvlači je iz tame zaborava i uvodi ponovo u srpsku savremenu literaturu. Osvetljava lik Milice Stojadinović Srpkinje ne suhoparnom kritičkom analizom njenoga dela, već toplom epistolarnom književnom formom obračajući se Milici direktno, intimno i toplo, ali sa dužnim poštovanjem, persirajući je.

Ova knjiga Svetlane Matić nije ni esjistčka proza, ni literarnohistorijski prikaz života i dela jednog pisca, već lepa BAJKA o „Vrdničkoj vili“. Forma prijateljske korespondencije omogućava da se  bajka pretvori u fino metaforično tkivo satkano od ČINJENICA, jer Milica slavi cara Dušana i njegovo potomstvo, Kosovski boj, hajduk Veljka, Vasu Čarapića, Karađorđa, Tešiča, Čupića, Aleksića, Miloša Obrenovića, Stevana Knižanina, patrijarha Arsenija i druge srpske junake.

Tragična je sudbina Milice Stojadinović Srpkinje. Lepa, obrazovana, obdarena talentima, slavljena, odnosom braće-nebraće, nakon prodaje rodne kuće u Vrdniku, pada u krajnju bedu, u ralje gladi, alkohola. očaja i duševne bolesti u Beogradu, prestonici zemlje koju je toloko ljubila.

Ugasio se zanos u njenim očima, kako reče prijatelj joj Ljuba Nenadović.

Na kraju Svetlana Matić navodi sve manifestacije posvećene liku i delu Milice Stojadinović Srpkinje.

Zaključak o ovoj izuzetnoj  srpskoj poetesi proširuje ocenama koje o Milici daju pesnik Pero Zubac i , dakako, autorka ove izuzetne knjige.“

44a7564a72252995dd2642fb55185e91

Igra

By

Knjiga “Igra” je štampana sistemom dvostruke štampe. Sa jedne strane je ćirilica, a sa druge latinica. Objavljena je kao autorsko izdanje, 2013. godine  u “Čigoja štampi” u Beogradu. Knjigu poezije lektorisala je Mr Marija Pavlović iz Beča. Prigodne ilustracije u knjizi nastale su, zahvaljujući, ilustratorki Aleksandri Matić. Recenziju za knjigu je napisao naš proslavljeni pesnik Dobrica Erić..

Pod nazivom „Trolist za Svetlanu”,  Dobrica Erić je između ostalog, zaključio: „Svetlana Matić je jedna od onih naš¡ih neotuđenih učiteljica u tuđini, koje čuvaju svoj zavičaj u duši i pojedine deliće tog dragocenja upliću u praznične venčiće svojih pesama kao cvetove nevena i smilja I bosilja, koji im miri[u na detinjstvo i ranu mladost i razgaljuju im pečalbarski život i setu.

Tako]e Svetlanini prijateljii i đaci, naš¡i mladi zemljaci rasuti po tuđem svetu, u pesmama svoje učiteljice doživeti ili bar naslutiti predele i boje i mirise svoje otadžbine, tog idiličnog zavičaja svojih roditelja i rođaka i zavoleće ih.

I, što je najlepš¡e i najvažnije, zavoleće jezik i pismo svojih predaka, srpski jezik i ćirilicu, kojim se ponose i kojima govore, pevaju i pišu najbolji i najverniji sinovi i kćeri srpskoga roda, neodrođeni i neotuđeni potomci Starih Južnih Slovena, Svetoga Save, Dositeja, Vuka Karadžića i Njegoša”

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Nastavni listovi za nastavu na maternjem jeziku

By

Priručnik „Nastavni listovi za nastavu na maternjem jeziku“ u izdanju „Prosvetnog pregleda“ iz Beograda ugledao je svetlost dana 2010. godine.

Namenjen je učenicima koji uče maternji jezik u inostranstvu. Nastao je kao rezultat potreba i želja nastavnika, učenika i roditelja usled nedostatka odgovarajuće literature, u cilju da se lakše nauÄči maternji jezik i usvoje najvažnija gramatička pravila. Nastavni listovi su sastavljeni tako da zadovoljavaju princip individualizacije u nastavnom procesu.

Priručnik sadrži dva dela. Sadržaji i vizuelni materijali su potpuno isti u oba pisma. Na koricama je napisan naziv latinicom i ćirilicom, tako da su oni sastavni deo jedne celine, pri čemu se ni jedno od ta dva pisma ne favorizuju, već se mogu koristiti po potrebi u zavisnosti od nastavnog plana i programa u vaspitno-obrazovnom sistemu.

tragovi-beckih-srba

Tragovi bečkih Srba

By

VUKOV BEČ

Istoričari za austrijski glavni grad vrlo često kažu da je Vukov Beč. I to s razlogom, jer je reformator srpskog jezika Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) pola veka živeo i radio u Beču. U glavni grad je stigao iz Zemuna 1813. godine. Stvorio je Vuk S. Karadžić u Beču i nešto epohalno, srpsku ćiriličnu pismenost i srpski jezik. U britanskoj enciklopediji Britanika, Vukovo pravilo jedno slovo jedan glas, opisuje se kao jedno od najjednostavnijih i najlogičnijih sistema izgovora.

Od Vuka su srpski književnici naučili kako treba ne samo pravilno gramatički pisati već kako treba i misliti srpski, zaključuje Jovan Deretić.

Akademik Matija Bećković je 1997. godine, na proslavi godišnjice postojanja Vukove zadužbine u Beogradu, istakao: Neophodno je da se svakih 100 godina pojavi novi Vuk Кaradžić. Njagov zadatak bio bi da ponovo uvede narodni jezik u književnost. Pokazalo se da naša književnost ima neodoljivu potrebu da se odvaja od naroda i narodnog jezika do stepena kad je više niko ne čita i ne razume.

U zvaničnim dokumentima Beča, srpski narod se prvi put pominje 1670. godine, kada je car Leopold Prvi, opunomoćio Srbe i Jermene da posreduju u trgovini zapada i istoka. Prisustvo Srba u Beču evidentno je, neposredno pre i posle ukidanja turske opsade 1683. godine. Srbi tada masovno naseljavaju deo Ratzenviertel (Raška), izvan zidina grada.

Tada se među njima pojavljuje, samozvani, potomak Brankovića, despot Ilirika, grof i despot Đorđe Branković. Bio je jedan od prvih predstavnika srpskog naroda na bečkom Dvoru. Objavio je spis Slavenosrpske hronike u pet knjiga (2681 stranica). Vrata carskog grada, na lepom plavom Dunavu, pored plemstva i sveštenstva u 18. veku, otvarali su i srpski intelektualci. Matematičar, astronom, fizičar, geodet, inženjer, filozof i pesnik Ruđer Josip Bošković, prosvetitelji Dostej Obradović i Vuk S. Karadžić.

Mnogi od njih su bili diplomci, ali i profesori Bečkog univerziteta i članovi Austrijske akademije nauka. Svojim aktivnostima, Srbi su ostavili brojne tragove u austrijskoj prestonici. Knjiga The Golden Book of the Serbian Orthodox parish in Vienna (1741-1918) (Zlatna knjiga Srpske pravoslavne parohije u Beču), ovoj konstataciji ide u prilog.

Veliki reformator, pisac i sakupljač narodnih umotrvorina, Vuk Stefanović Karadžić u Beču je postao simbol srpske kulture i najpoznatiji predstavnik generacija srpskih intelektualaca, koji su se školovali i radili u austrijskoj prestonici. Zahvaljujući Vuku, Evropljani su saznali za jedan mali, ali ponosan srpski narod, koji ima bogatu kulturnu baštinu.

Vuk je o svojoj jezičkoj i kulturnoj misiji, na sledeći način govorio: Ja djela svoja radim više za potomstvo nego za sadašnji naraštaj; Ima knjiga koje je narod u početku u zvijezde kovao, a poslije su svi priznali da je ništa; a ima i na koje je narod ispočetka vikao, a poslije su priznali za dragocenije stvari. Ja pišući nikad ne mislim na današnje čitatelje od prostote nego na kritiku i potomstvo. Jezik je dobar, nego mi treba da ga učimo. Sto godina bi malo bilo najboljem spisatelju da sasvim nauči jezik orača i pastira.

Ivo Andrić, govoreći o Vuku Karadžiću, izmedju ostalog, naglasio je: „Vuk je usrdno i s pažnjom priman od Getea, do koga se u to vreme nije lako dolazilo, i blagodareći njemu, Gete se interesovao za pojedinosti naše narodne poezije i nazvao naš jezik značajnim jezikom („Eine bedeutende Sprache”). Dalje, Vuk je nemačkom istoričaru Rankeu dao materijal za njegovo delo o srpskoj revoluciji. On je napisao na nemačkom jeziku prvu knjigu o Crnoj Gori, knjiga koja je odlično pisana, doživela dva izdanja.“

Ovde su stvarali pisci i slikari: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Stjepan Mitrov Ljubiša, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Petar Kočić, Paja Jovanović, Uroš Predić, nobelovac Ivo Andrić, Nikola Tesla, Milutin Milanković, Milo Dor, Bogdan Bogdanović i mnogi drugi umetnici i naučnici.

Akademik Dejan Medaković je u jednom intervjuu istakao:

Beč je u 18. veku postao središte za štampanje naših knjiga i bibliografi beleže više od 300 naslova! Tu je, posle vekova prekida, proradila i Prva srpska štamparija koju je od Кurcbekovih naslednika otkupio Stefan Novaković, poverenik mitropolita Stefana Stratimirovića. Sigurno je da su Srbi u Beču, pa i kasnije, prisutni kao snažni nosioci balkanske trgovine. Brojni su dokazi o njihovom kul turnom uzdizanju, u prvom redu zahvaljujući školovanju u čuvenoj Bečkoj umetničkoj akademiji koju je osnovala carica Marija Terezija.

Beč je danas veliki centar srpstva u dijaspori.

Beč je danas glavni grad iseljenih Srba.

Ove dve rečenice dvojice naučnika, dr Predraga Markovića i dr Vladimira Grečića iz Beograda, najbolje odslikavaju prisustvo srpske zajednice u austrijskoj prestonici danas.

Naša istraživanja pokazala su da, u glavnom gradu Austrije, danas postoji najmanje pedeset srpskih mesta sa punim adresama, za koje naša i austrijska javnost treba da zna i treba da ih posećuje. Postoji još najmanje pedseset srpskih tragova u Beču, koji nisu zvanično upisani i obeleženi. I nјih treba da posećujemo, da ne zaboravimo da je Vukov Beč grad i srpskog naroda.

Ova knjiga je vodič kroz srpski Beč. Ona je putokaz kroz kulturu sećanja na srpsko prisustvo u austrijskoj prestonici. Modernim rečnikom kazano – ovo je vodič do srpskih destinacija našim turistima, našoj omladini na ekskurzijama, ali i našim ljudima koji žive i rade u Beču.

Naše ljude i same Austrijance, pozivamo da koristeći ovaj vodič, posete srpska mesta, čija istorija će ih još čvršće povezati i učiniti da se svi podjednako osećaju i Srbima i Bečlijama.

Autori

Beč, Vidovdan 2024. godine

4e28022257221d937dcdcd2b89579a60

Pevam danju, pevam noću/Pisma Mini Karadžić

By

Knjiga “Pevam danju pevam noću/Pisma Mini Karadžić” objavljena je povodom 190. rodjendana Vilhelmine Mine Karadžić u izdanju Banatskog kulturnog centra i SKPD “Prosvjeta” – Austrija 2018. godine.

Knjiga je napisana u vidu epistolarnih pisama u kojoj je autorka komentarisala Minin lik I delo sa književnog, teološkog i pedagoškog stanovišta. Recenzent prof. dr Predrag Jašović govoreći o ovoj knjizi, između ostalog, kaže: „Svetlana Matić je, prema ostvarenom delu i zamašnom broju nagrada, prepoznatljivo ime u književnom sazvežđu na štokavskom govoru svih triju dijalekata srpskog jezika. Njena najnovija knjiga “Pevam danju, pevam noću/ Pisma Mini Karadžić je višestruko zanimljiva i značajna. Epistolarna forma je gotovo stara koliko i potreba ljudi da komuniciraju formom rukopisa, gde je adresant mogao da promišljeno, uzvišenim stilom koncipira svoje misli i namere i tako ih jasno i lepo saopšti bez bojazni da će mu neko vaditi reči iz konteksta, ili će nešto dodavati. To je zapisano, kao zapis ostaje da traje. Ova pisma će trajati, jer imenovanje adresata Mini Karadžič, čije je ime obeleženo trajanjem, neminovno moraju biti konsultovana kad kod neko od književvnih kritičara, ili istraživača prošlosti XIX veka hoće da razume lik i delo Vilhelmine Mine Karadžić.“

Vitomir Teofilović o ovoj zanimljivoj knjizi piše: „Naša ugledna spisateljica Svetlana Matić, autorka sedam knjiga različitih žanrova, koja živi i radi u Austriji kao profesorka srpskog jezika našoj deci, sazdala je osobenu knjigu posvećenu Vukovoj kćerci Mini (Vilhelmini) Vukomanović Karadžić, našoj zapaženoj umetnici (pesnikinji i slikarki) i intelektualki toga doba. Osobenost ove knjige ogleda se najpre u samoj zamisli. Minin život nam nije predočen na uobičajem način, kao priča zasnovana na hronološkom sledu arhivskih podataka, već na originalan način – kao pisma Mini. Ovo je utoliko dragocenija ideja što su samoj Mini pisma toliko značila u komunikaciji sa rođacima i prijateljima da se epistolarno obraćanje može označiti kao jedno od bitnih obeležja njene ličnosti.“