Tragovi bečkih Srba
VUKOV BEČ
Istoričari za austrijski glavni grad vrlo često kažu da je Vukov Beč. I to s razlogom, jer je reformator srpskog jezika Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) pola veka živeo i radio u Beču. U glavni grad je stigao iz Zemuna 1813. godine. Stvorio je Vuk S. Karadžić u Beču i nešto epohalno, srpsku ćiriličnu pismenost i srpski jezik. U britanskoj enciklopediji Britanika, Vukovo pravilo jedno slovo jedan glas, opisuje se kao jedno od najjednostavnijih i najlogičnijih sistema izgovora.
Od Vuka su srpski književnici naučili kako treba ne samo pravilno gramatički pisati već kako treba i misliti srpski, zaključuje Jovan Deretić.
Akademik Matija Bećković je 1997. godine, na proslavi godišnjice postojanja Vukove zadužbine u Beogradu, istakao: Neophodno je da se svakih 100 godina pojavi novi Vuk Кaradžić. Njagov zadatak bio bi da ponovo uvede narodni jezik u književnost. Pokazalo se da naša književnost ima neodoljivu potrebu da se odvaja od naroda i narodnog jezika do stepena kad je više niko ne čita i ne razume.
U zvaničnim dokumentima Beča, srpski narod se prvi put pominje 1670. godine, kada je car Leopold Prvi, opunomoćio Srbe i Jermene da posreduju u trgovini zapada i istoka. Prisustvo Srba u Beču evidentno je, neposredno pre i posle ukidanja turske opsade 1683. godine. Srbi tada masovno naseljavaju deo Ratzenviertel (Raška), izvan zidina grada.
Tada se među njima pojavljuje, samozvani, potomak Brankovića, despot Ilirika, grof i despot Đorđe Branković. Bio je jedan od prvih predstavnika srpskog naroda na bečkom Dvoru. Objavio je spis Slavenosrpske hronike u pet knjiga (2681 stranica). Vrata carskog grada, na lepom plavom Dunavu, pored plemstva i sveštenstva u 18. veku, otvarali su i srpski intelektualci. Matematičar, astronom, fizičar, geodet, inženjer, filozof i pesnik Ruđer Josip Bošković, prosvetitelji Dostej Obradović i Vuk S. Karadžić.
Mnogi od njih su bili diplomci, ali i profesori Bečkog univerziteta i članovi Austrijske akademije nauka. Svojim aktivnostima, Srbi su ostavili brojne tragove u austrijskoj prestonici. Knjiga The Golden Book of the Serbian Orthodox parish in Vienna (1741-1918) (Zlatna knjiga Srpske pravoslavne parohije u Beču), ovoj konstataciji ide u prilog.
Veliki reformator, pisac i sakupljač narodnih umotrvorina, Vuk Stefanović Karadžić u Beču je postao simbol srpske kulture i najpoznatiji predstavnik generacija srpskih intelektualaca, koji su se školovali i radili u austrijskoj prestonici. Zahvaljujući Vuku, Evropljani su saznali za jedan mali, ali ponosan srpski narod, koji ima bogatu kulturnu baštinu.
Vuk je o svojoj jezičkoj i kulturnoj misiji, na sledeći način govorio: Ja djela svoja radim više za potomstvo nego za sadašnji naraštaj; Ima knjiga koje je narod u početku u zvijezde kovao, a poslije su svi priznali da je ništa; a ima i na koje je narod ispočetka vikao, a poslije su priznali za dragocenije stvari. Ja pišući nikad ne mislim na današnje čitatelje od prostote nego na kritiku i potomstvo. Jezik je dobar, nego mi treba da ga učimo. Sto godina bi malo bilo najboljem spisatelju da sasvim nauči jezik orača i pastira.
Ivo Andrić, govoreći o Vuku Karadžiću, izmedju ostalog, naglasio je: „Vuk je usrdno i s pažnjom priman od Getea, do koga se u to vreme nije lako dolazilo, i blagodareći njemu, Gete se interesovao za pojedinosti naše narodne poezije i nazvao naš jezik značajnim jezikom („Eine bedeutende Sprache”). Dalje, Vuk je nemačkom istoričaru Rankeu dao materijal za njegovo delo o srpskoj revoluciji. On je napisao na nemačkom jeziku prvu knjigu o Crnoj Gori, knjiga koja je odlično pisana, doživela dva izdanja.“
Ovde su stvarali pisci i slikari: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Stjepan Mitrov Ljubiša, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Petar Kočić, Paja Jovanović, Uroš Predić, nobelovac Ivo Andrić, Nikola Tesla, Milutin Milanković, Milo Dor, Bogdan Bogdanović i mnogi drugi umetnici i naučnici.
Akademik Dejan Medaković je u jednom intervjuu istakao:
Beč je u 18. veku postao središte za štampanje naših knjiga i bibliografi beleže više od 300 naslova! Tu je, posle vekova prekida, proradila i Prva srpska štamparija koju je od Кurcbekovih naslednika otkupio Stefan Novaković, poverenik mitropolita Stefana Stratimirovića. Sigurno je da su Srbi u Beču, pa i kasnije, prisutni kao snažni nosioci balkanske trgovine. Brojni su dokazi o njihovom kul turnom uzdizanju, u prvom redu zahvaljujući školovanju u čuvenoj Bečkoj umetničkoj akademiji koju je osnovala carica Marija Terezija.
Beč je danas veliki centar srpstva u dijaspori.
Beč je danas glavni grad iseljenih Srba.
Ove dve rečenice dvojice naučnika, dr Predraga Markovića i dr Vladimira Grečića iz Beograda, najbolje odslikavaju prisustvo srpske zajednice u austrijskoj prestonici danas.
Naša istraživanja pokazala su da, u glavnom gradu Austrije, danas postoji najmanje pedeset srpskih mesta sa punim adresama, za koje naša i austrijska javnost treba da zna i treba da ih posećuje. Postoji još najmanje pedseset srpskih tragova u Beču, koji nisu zvanično upisani i obeleženi. I nјih treba da posećujemo, da ne zaboravimo da je Vukov Beč grad i srpskog naroda.
Ova knjiga je vodič kroz srpski Beč. Ona je putokaz kroz kulturu sećanja na srpsko prisustvo u austrijskoj prestonici. Modernim rečnikom kazano – ovo je vodič do srpskih destinacija našim turistima, našoj omladini na ekskurzijama, ali i našim ljudima koji žive i rade u Beču.
Naše ljude i same Austrijance, pozivamo da koristeći ovaj vodič, posete srpska mesta, čija istorija će ih još čvršće povezati i učiniti da se svi podjednako osećaju i Srbima i Bečlijama.
Autori
Beč, Vidovdan 2024. godine
